Још нисмо ни пришли да се исповедимо, а душа наша чује гласове које је искушавају: „Да одгодимо за касније? Да ли сам се довољно спремио, да се не спремам сувише често за причест?“ Треба се чврсто одупрети овим сумњама. „Ако ступиш у службу Господу Богу, тада припреми душу своју на искушења“ (Сирах, 2,2). Ако си одлучио да се припремиш за причешће, појавиће се мноштво препрека, унутарњих и спољних које ће нестати, ако покажеш одлучност у својим намерама.
Неко од питања о честом исповедању: треба се исповедати много чешће, него што је то код нас уобичајено; у крајњој мери у току сва четири поста. Нама који страдамо „лењим дремањем“, који смо неискусни у покајању, потребно је да се опет и опет учимо покајању; то је као прво; а као друго – потребно је повући паралелу између две исповести, да би време између припрема за причест било испуњено духовном борбом, напорима, утисцима од последњег поста и у напетом очекивању наредне поновне исповести.
Друго питање које нас мучи, је питање о духовнику: коме ићи? Држати се једнога по сваку цену? Може ли се мењати? У којим случајевима? Опитни у духовном животу оци тврде да не треба мењати, чак и ако је то само твој духовник, а не духовни отац, руководилац твоје савести. Дешава се, истина, да после добре исповести код свештеника, касније исповести код њега бивају некако суве, и слабо се доживљавају, и тада се појављује мисао о промени духовника. Али то није довољан разлог за овако смели корак. А ако оставимо по страни бит тајне покајања, и одемо на исповест да би поразговарали. Управо ово је важно разликовати исповест од духовног разговора, који се може водити и ван оквира тајне, што је и боље, јер разговор иако о духовним стварима, може расејати, охладити онога који се исповеда, увући га у богословске расправе, ослабити снагу покајног осећања.
Исповест није разговор о својим недостацима, сумњама, није обавештавање духовника о себи и својим проблемима. Исповест – то је пламено покајање срца, жудња за очишћењем, која потиче од осећања светиње, умирања за грех и оживљавања за светост. Раскајање је већ степен светости, а неосетљивост, неверовање – стање ван светиње, ван Бога.
Да видимо, како да се односимо према тајни покајања, шта се очекује од онога који приступа тајни, како да се припреми за свету тајну исповести, шта се сматра најважнијим моментом (у том смислу и оног дела тајне које се односи на онога који се исповеда).
Без сумње, прво треба испитати срце. Ради тога у одређене дане припреме ка тајни (припреме за причест). „Видети грехе своје у мноштву њиховом и у свој њиховој гнусоби – заиста је дар Божији“, каже о. Јован Кронштатски. Обично, људи који нису искусни у духовном животу, не виде ни мноштво својих грехова, ни њихову „гнусобу“. „Ништа посебно“, „као и сви други“, „само мали греси“ - „нисам крао, нисам убио“ - тако почињу многи да се исповедају. А самољубље, реаговање на укоре, отврдлост, човекоугађање, слаба вера и љубав, малодушност, духовна леност – зар то нису важни греси? Зар ми можемо да тврдимо да довољно волимо Бога, да је вера наша постојана и пламена? Да сваког човека волимо као брата у Христу? Да смо достигли кротост, безгневље, смирење? Ако нисмо, онда из чега се састоји наше хришћанство? Чиме можемо објаснити нашу самоувереност на исповести, ако не „окамењеним безосећањем“, ако не „ мртвилом срца, душевном смрћу, пре телесне“? Због чега су свети оци, који су нам оставили покајне молитве сматрали себе првима од грешника, са искреним уверењем вапили Исусу: „Нико није сагрешио на земљи од века, као што сам згрешио ја окајани и блудни“, а ми смо убеђени, да је код нас све одлично! Чим више светлост Христова озарује срце, тим се јасније спознају сви недостаци, повреде и ране. И обрнуто: људи који су погрузили себе у мрак греховни ништа не виде у своме срцу; а ако и виде, тада се не ужасавају, јер не могу направити поређење.
Зато је прави пут ка познању својих грехова управо – приближавање к светлости и молитва о овој светлости, која јесте суд свету и целом „светском“ у нама самима (Јов, 3, 19). А док нема такве блискости ка Христу, при којој се покајни осећај јавља као насе уобичајено стање, треба се припремати к исповести, проверавати своју савест – по заповестима, по неким молитвама (Нпр. 3. вечерња молитва, 4.- молитва пред причешће), по неким местима Јеванђеља (нпр. Мат, 5 гл., Рим.12, Ефес, 4, посл. Јакова, посебно гл. 3).
Разматрајући своје духовно стање, треба направити разлику од основних грехова и произвољних, чији симптоми имају дубље узроке. На пример – расејаност на молитви, поспаност и непажња у Цркви, одсуство интереса ка читању Светог Писма, нису ли ти греси услед маловерја и слабе љубави према Богу? Потребно је приметити у себи самовољу, непослушност, самооправдање, нетрпљење укора, непокорност, тврдоглавост; али још важније је открити њихову везу са самољубљем и гордости. Ако приметимо у себи стремљење ка друштву, да нас привлаче дуги разговори, смехотворство, претерана брига о својем изгледу и не само о свом, него и о изгледу својих ближњих, изгледу куће – тада треба пажљиво испитати, не представља ли то облик „ разноврсне сујете“. Ако сувише тешко примамо к срцу животне невоље, тешко премостимо разлаз, неутешно тугујемо за онима који одлазе, тада, осим снаге и дубине наших осећања, не сведочи ли то ипак и о невери у Промисао Божији?
И још једно помоћно средство које нас води познању својих грехова – присетити се за шта нас обично окривљују други људи, посебно они који живе тик уз нас, блиски, готово увек њихова окривљавања, укори, напади имају основа.
Неопходно је још пред исповешћу молити опроштај од свих, пред киме смо криви, ићи на исповест са необремењеном савешћу.
При оваквом испитивању срца треба пазити да не упаднемо у претерану сумњичавост и ситничаву подозривост према сваком кретању срца, овим путем се може изгубити осећај за важно и не важно, заплести се у ситницама. У таквим случајевима, треба једно време престати са испитивањем своје душе и поставити себе на једноставну и храњиву духовну дијету, молитвама и добрим делима поједноставити и појаснити своју душу.
Припрема за исповест се не састоји у томе, да се у потпуности сетимо и запишемо свој грех, него да достигнемо оно стање усредсређености, озбиљности и молитве, при којем, као при светлости, постану јасни греси. Иначе – не треба приносити духовнику списак грехова, него покајни осећај, не детаљно обрађену дисертацију, него скрушено срце.
Али знати своје грехе, то још на значи и кајати се за њих. Истина, Господ прима исповедање – искрено, са добром савешћу, - и када оно није пропраћено силним осећањем раскајања (ако исповедамо храбро и овај грех – нашу „окамењену безосећајност“). Ипак „скрушеност срца“, жаљење због својих грехова, је важнија од свега, што можемо принети на исповест. Али шта да се ради ако се „сасушено греховном ватром“ наше срце не орошава животворним водама суза? Шта ако су „немоћ душевна и плот немоћна“ тако велики да ни нисмо способни да се искрено покајемо? Ипак то није разлог да се одлаже исповест – Бог ће се дотакнути нашег срца и током саме исповести: сама исповест као именовање наших грехова може да омекша наше срце, да изоштри духовни вид, да појача осећај покајања. Пре свега да бисмо савладали нашу духовну окорелост служи нам припрема за исповест, те пост (којим се изнурава наше тело уклањајући од нас погубно за нас благостање телесно), добродушност, молитва, ноћне мисли о смрти, читање Јеванђеља, житија светих, дела светих отаца, јака борба са собом, упражњавање добрих дела. Наша безосећајност на исповести великим делом има у свом корену одсуство страха Божијега и скривено неверовање. На то и треба да буду усмерене наше снаге. Ето због чега су тако важне сузе на исповести – оне омекшавају наше окамењено срце, потресају нас од „главе до пете“, поједностављују нас, дају нам благодатни самозаборав, отклањају главну препреку ка покајању, нашу „себичност“. Горди и самољубиви не плачу. Једном заплакао, значи – омекшао, растопио се, смирио се. Ето због чега после оваквих суза следи кротост, безгневље, омекшалост, умиљење, мир у души код оних којима је Господ послао „радоснотворни“ (који твори радост) плач“. Не треба се стидити суза на исповести, треба пустити да се слободно лију, да умивају наше нечистоће. „Кишу ми дај суза у посту дивнога дана, да плачем и умијем се од грехова, или од сласти, и да ти се јавим очишћен“ (прва седмица Великог поста, пон. Вечера).
Трећи моменат исповести – исповедање грехова речима. Није потребно чекати питања, треба се сам потрудити; исповест је подвиг и самопринуђивање. Говорити треба тачно, не замагљивати неприличност греха уопштеним изражавањем (нпр. „грешан против седме заповести“). Веома је тешко исповедајући се, избећи саблазан самооправдавања, покушаје објашњавања духовнику „олакшавајућих околности“, позивајући се на трећа лица која су нас навела на грех. Све су то знаци самољубља, одсуства дубоког покајања, која су нас довела до греха. Понекад се на исповести људи са слабим сећањем, које им не дозвољава да се сете грехова. Заиста, често се дешава да ми заборављамо своје греховне падове; али да ли се то дешава само због слабог сећања? Али на пример, случај који се болно дотиче нашег самољубља, или напротив, који иде у прилог нашем славољубљу, нашој срећи, похвали на нашу адресу, то памтимо дуги низ година. Све, што остави на нас јак утисак, дуго и упечатљиво памтимо, а ако заборављамо наше грехове, не значи ли то тада да им не придајемо озбиљан значај?
Знак да је дошло до покајања је осећај лакоће, чистоте, неописиве радости, када нам се грех чини тако тежак и немогућ, као што је тако далеко од нас била ова радост.
Раскајаност наша није потпуна, ако ми, док се кајемо, нисмо одлучили чврсто да се не враћамо греху који смо исповедили. Али, кажу, како је то могуће? Како ја могу обећати себи и своме духовнику, да ја нећу поновити овај грех? Зар није ближе истини управо обрнуто – увереност, да ће грех бити поновљен? Дакле, свако из свог искуства зна, да се после неког времена поново враћа тим истим гресима; пратећи себе из године у годину, не примећујеш никакво побољшање, „поскочиш – и опет остајеш на своме месту!“ - Било би ужасно кад би тако било. Али, на срећу, то није тако. Није било таквог случаја, да се с добром жељом да се исправимо, после исповести и Св. Причести, не ствара у души благодатна промена. Али ствар је ту томе, пре свега, што ми нисмо сами себи судије, човек не може правилно да суди о себи, је ли његово стање горе или боље, тако је јер се и он који суди, и то, што он суди – стално мења. Услед високог степена строгости према себи, изоштреним духовним видом, појачаним страхом од греха може се добити илузија, да су се греси умножили и повећали: они су остали исти, можда су се и смањили, али их ми нисмо тако примећивали. Осим тога, Бог, по посебном Својем Промислу, нам често затвара очи од наших грехова, да би нас заштитио од већег греха – сујете и гордости. Често се дешава, да грех и остане, али честе исповести и причешћа Св. Тајнама су расклимали и ослабили његово корење. Сама борба са грехом, страдања због својих грехова – зар то није напредак? „Не бојте се“, говорио је Јован Лествичник, „ако падаш и сваки дан, али не оставиш путеве Божије; стој храбро, и Анђео, који те чува, уважиће твоје трпљење“.
Ако нема тог осећања лакоће, препорода, треба имати снаге вратити се опет ка исповести, до краја ослободити своју душу од нечистоћа, сузама је умити од прљавштине и порока Онај који томе стреми увек ће достићи то шта тражи.
Само не смемо себи приписивати своје успехе, ослањати се на своје снаге, надати се на свој труд – то би значило изгубити све стечено. „Расејани ум мој сабери Господе и охладнело моје срце очисти; као Петру, дај ми покајање, као митару уздисање и као блудници – сузе“.
Свештеник Александар Јељчанинов