Ето чуда за чудом. Бог у наручју Светог Старца Симеона. Бог у овом земаљском свету. Има ли већег чуда од тога? Оно је тако славно! Сва су се пророштва испунила која је пророковао овај велики и праведни Свети Симеон Богопримац. „Како да загрлим Бога“? пита се у једној дивној молитви данашњој Свети Симеон. Како ја човек да загрлим Бога, да узмем у наручје своје Њега? И он заиста узима Бога у своје наручје, свим бићем Га је осетио и објавио целом свету: Ево Спасења света! Ово мајушно Дете – то је Спасење света. Невероватно!

Сигурно невероватно, као што је и мисао у теби и мени невероватна, као што је и срце и мени и теби невероватно. Ко креће срце? Да ли ти вољом својом? Ко ствара у теби бескрајну мисао? Бескрајну, не може се ни са једне стране ухватити. Шта је то? Чудо. Чудотворац си ти, човече; сваки је човек многоструки чудотворац. Око, шта је око? Какав извор чудеса! Осећање, шта је осећање? Шта је то што тебе држи у овоме свету и даје ти и радост и тугу?

С које год стране погледаш себе, човече, ти си чудотворац. Поготову кад је тело људско узео на Себе Господ Христос и постао човек. Толико је важно бити човек у овоме свету. Најразумније, после Бога, биће у свету јесте човек. И зато прави човек мора решити то прво и основно питање: – Ради чега сам ја у овоме свету? Шта је Бог хтео спуштајући човека у овај загонетни и мали земаљски свет. Свет земаљски мајушни, а око њега неисказана сунца и неизбројане звезде и светови.

Свети Симеон Богопримац осетио је свим бићем тугу земље у тајни Младенца, Исуса Богомладенца. У дивном тропару, главној песми посвећеној њему, његовом Празнику (Сретењу), вели се: „Радуј се и ти, Старче Праведни, јер си примио у наручје Бога, у загрљај Бога, Који даје свету Васкрсење. Примио си Ослободитеља душа, Ослободитеља душа, Који јавља свету Васкрсење“. Шта је то? Наше душе чије су робље? Коме то ми робујемо? Душа! Тело робује смрти, а душом, коме робујемо? Творцу смрти – греху и ђаволу. То је ропство у коме се налази сав род људски. То је осетио свим бићем својим Свети Симеон Богопримац.

И нема радости у овом свету без Христа, то је прва Благовест. Нема радости у овоме свету док смо ми душом робови греха и робови ђавола, а тиме смо робови смрти. Јер, ђаво има две руке: једна је грех, а друга је смрт. И тиме држи биће људско у себи, у своме ропству. И да није Господ Христос дошао у овај свет, да није васкрсао, ово би била не само лудница, овај земаљски свет, него неизразив пакао. И само је Господ Васкрсењем Својим унео у овај свет праву радост. Људско биће није знало за радост, док није смрт побеђена. Шта је страшније од смрти, шта је горчије од смрти? Ништа! Нико од људи да је савлада. Све – мливо смрти, плева смрти. Ради чега је човек? Ради тога?! Какав подсмех човеку! Није Бог створио човека ради тога, сигурно није. Доказ је што је Он постао човек, да покаже прави пут човеку, да покаже да је човек створен за бесмртни Живот Вечни, да је човек створен да побеђује смрт, да побеђује смрт, да побеђује грех.

Нико од људи није могао победити грех, сав грех рода људског. То је учинио Господ Христос. И Он је једини Победитељ смрти, Победитељ греха, Победитељ ђавола. Он и даје ту истинску праву радост људском бићу, радост живота, радост што си човек. Гле, Васкрсењем Господа Христа добио си улаз у бесмртни Живот Вечни. Васкрсење из мртвих осигурано мени и теби. Како си царствени вековниче, као си моћан, и свемоћан! После Бога најмоћније биће. Ђаво, шта је ђаво према човеку Христовом, према човеку вере Христове – мушица! Сетите се како су ђаволи вапили из легиона, из Гадаринског лудака: „Немој нас бацити у бездан, пошљи нас у свиње“[1]. Јаучу, и моле, преклињу. Тако исто бива и са сваким праведним хришћанином. Он побеђује све што га одваја од Бога. А главни непријатељ човека и Бога јесте ђаво. Ђаво овладава човеком, како? Кроз грехе, кроз сласти греховне. То је пораз, најстрашнији пораз за боголико биће људско. Бог је зато дошао у овај свет, допустио Себи да уђе у мајушно тело људско и да тим мајушним телом људским победи смрт, васкрснувши из мртвих. То је истинска радост! Ту радост је осетио велики Богопримац, држећи у наручју Господа Христа. Кад Га је узео у руке своје он Га је осетио: Гле, у мојим је рукама Бог – Спаситељ света. Ево, сада отпусти с миром слугу Твога, Господе,јер очи моје видеше Спасење Твоје[2]. Спасење од чега? Спасење од греха, спасење од ђавола, спасење од смрти – то је Господ Христос. Ако то није, није потребан свету, није потребан овоме свету, ни земљи, ни роду људском; јер нашта живот човеку ако се завршава смрћу! То није живот, то је подсмех.

А Господ је створио човека као врло одговорно биће. И збило се пророштво Светог Симеона Богопримца: заиста, Он је Спасење. Показују то и безбројни људи, безбројни Светитељи, безбројна поворка људских бића, спасених Господом Христом од греха, смрти и ђавола. Тако се испунило пророштво Светог Симеона: „Гле, Овај лежи да многе подигне и обори“[3]. Нигде у овоме свету није падало толико много људи и дизало се толико људи него око Господа Христа. Падали су Ироди, падале су Јуде, нису могли да освоје Његову Божанску Личност, Његову Божанску Силу, Његову Божанску Истину, Његову Божанску Правду, Његов Вечни Живот. А дизали су се исто тако људи, дизали су се Апостоли, Светитељи, Мученици, Бесребреници, Чудотворци и сви истински хришћани, Господом Христом се дизали из смрти у бесмртност, из пакла у Рај, из овог света у Царство Небеско.

А падали су многобројни христоборци, падају и данас. Гледајте како Европа пада, противи се Господу Христу! Два светска рата, какав покољ! Какав помор! Збива се пророштво Светог Богопримца: „Овај лежи да обори многе“. И обара сваког гордог Европљанина, обара уображеног европског човека, који одбацује Бога, одбацује Га из живота, одбацује Га из просвете, одбацује Га из судства. А тиме обара себе у смрт, обара себе у безизлазно очајање, у понор.

Гле, где је такав помор људских бића и душа људских, такав помор и такво ропство? Ропство каквим болује и робује европски човек. Утопио је себе, све своје идеале, све своје мисли у такозвано благостање, у материјално благостање, у културно благостање. Култура – најпразнији и најсрамнији и најгори идол који је човек могао да измисли! Томе идолу даноноћно служи несрећна култура, несрећна Европа, а и ми, бедни Срби. Ми каскамо за безбожном и лудом Европом, одричемо се Христа и у просвети и у животу свакодневном. Шта се збива с нама, шта се збива са Србима? О, мало је два светска рата! Трећи, четврти, пети, све док се луди Европљани не покају за Господом Христом и док Њега не унесу у свој живот, у свој ум, у своју мисао, у своје срце. Дотле – нема мира! Дотле – рат за ратом! Извршава се и збива пророштво Светог Симеона Богопримца: „Овај лежи да многе подигне и обори“. И још је рекао Свети Симеон Богопримац: „Он је знак, против кога ће се говорити!“[4]

Има ли људског бића, има ли имена људског у овоме свету, против кога се више говорило од Господа Христа? Милиони и милиони урлају, урлају против Њега и Његове Вечне Истине, против Његове Вечне Правде, против Вечнога Живота који нуди човеку. Шта је то? То Јуда врши самоубиство! Не може Јуда да не изврши самоубиство. Издао је Бога, тим је издао себе, издао човека, и мора извршити самоубиство.

Шта су европски ратови? Европски, нису ни амерички, ни афрички, него европска; два светска рата, шта су они? Самоубиство које врши европски човек што је издао Господа Христа, Истинитог Бога. Отерао Господа Бога, толико је отерао да су црнци пре овога рата Европу називали „бела демонија“. Бела демонија. Европљани – бели ђаволи. И данас ко…[5] Фабрика лажи, фабрика отрова – то је Европа! Све луде теорије, због којих се људи кољу и у рату и у миру, све је то Европа измислила. Не Африка црначка, не Азија незнабожачка, него Европа, горда и луда Европа!

Шта остаје за истинитог човека у овоме свету? Шта остаје за таквог човека као што је Свети Симеон Богопримац? Сваки је човек рођен по лику Божијем, сваки човек има божанску (боголику) душу у себи, и одговара за њу и у овоме и у ономе свету. Бог је постао човек и показао какав треба (човек) бити у овоме свету. Бог је постао човек – Богочовек, тиме да покаже да Бог треба увек да буде испред човека, да Бог воли човека.

Чим човек баци Бога иза себе и хоће испред Бога да иде, ето лудила, ето злочина, ето издајства, ето ропства! Робовање ђаволу и лажима његовим и неистинама његовим. А ти, а ја, а сваки човек, нека стане испред свога гроба, нека погледа свет око себе, јер кроз неколико тренутака мора да легне у гроб. Шта би ти радио онда? Шта би ушло у твоју душу и шта би се изнело из ње у онај дан? Ужас, страх и трепет! Мораш да легнеш у гроб, а какав? Ко је у твојој души, ко је с тобом? И зато је Господ и васкрсао из мртвих.

И Апостоле шаљући у свет, просте рибаре Галилејске, без новаца, без учености, без богатства овога света, шта им је дао? „Ево шаљем вас као овце међу вукове“[6]. Који ли је војсковођа тако слао своје војнике у рат? Који је цар тако слао своје поданике у ма који град? „Не носите торбе, ни штапа, ни новаца“[7]. Господе, па шта да носимо?! Мене! Мене, Бога! Победу над смрћу. Ви ево, четрдесет дана после Васкрсења, једете и пијете, и ја вам говорим о Царству Божијем. Опипали сте, проверили сте да сам ја заиста исти Исус Кога су распали, и ја васкрсао. Од вас не тражим ништа друго него да будете сведоци тога да сам васкрсао и са вама разговарао, јео и пио, после Васкрсења до Вазнесења мог. Ја ћу вам дати Божанске силе. И дао им је силе.[8]

Заиста, прости рибари Галилејски, немоћници, сиромаси, бедни, гоњени из вароши у варош, из села у село, из царевине у царевину, ето ти рибари, прости сељаци, силом Христовом победили су и разорили смрт, која је сва устала била против њих, мобилисала сва зла, све злочине, да их уништи, и није успела. А они су је уништили – чиме? Не топовима, не авионима, него силом Господа Христа. Вером у Њега, љубављу Његовом, Еванђељем Његовим, Црквом Његовом. Гле, колике су војске нападале Цркву Христову. Сетимо се ми Срби само ропства нашег под Турцима. И Црква је остала, надживела Турско царство, надживела све гонитеље своје. Гоњена је и данас, гоњена и овде и свуда, по целоме свету, али је (Црква) непобедива! Не постоји ништа јаче од Цркве![9] И небо је слабије од Цркве, да сигурно, и небо је слабије од Цркве. Мобилишу се данас, и сутра ће још више ударати Христа. Мобилисани против Цркве Христове, ипак је неће савладати и неће је уништити[10]. А сила Христова њих ће самлети у страшној воденици смрти. Самлети за увек.

Зато се ми хришћани не бојимо смрти. Ми смо и позвани да и данас у двадесетом веку сведочимо – шта? Васкрсење из мртвих. То што је Господ дао Светим Апостолима, и преко њих целој Цркви, и свима нама. Зато, за нас хришћане нема страха ни од смрти, ни од ђавола, ни од свих ђавола. Јачи је Бог који је у нама, јача је вера која је у нама од целога света који је око нас и против нас.

И ево, један од тих многобројних сведока Васкрсења Христовог је Свети Симеон Богопримац, који је на данашњи дан примио Господа Христа. Каква радост и каква срећа за уморног Старца! Исто бива са сваким од нас. Овај живот ако је дат нама да се заврши смрћу, нема онда очајнијег бића од нас. Али, вера Христова је ту. Вера у Бесмртност, вера у Васкрсење Господа Христа, у Њега, Васкрслог Богочовека, Који чува Цркву Своју и води је данданас, као и за време Светих Апостола, као што ће је водити до Страшнога Суда и после њега.

Зато, проверимо себе пророштвом Светог Симеона Богопримца: „Овај лежи да многе обори и подигне“. Шта ће бити с тобом? Да ли ти стојиш уз Господа Христа, и са Њим и за Њим, или стојиш против Њега? Размисли о томе, и реши то најважније питање, реши га још данас, јер ноћас може да те смрт одведе из овога света. И још је и то рекао: „Он је знак против кога се говори“. Ето, то се испуњује. Ко то не урла против Господа Христа, од безумних Европљана? Ретко ко, ретко. А ви, а ја, морамо решити проблеме своје, питање своје, питање своје душе, своје судбине у овоме и ономе свету. Господ је дошавши у овај свет раширио и проширио свет у Царство Небеско, дајући нам Вечну Истину, Вечну Правду, Вечну Љубав. И тиме се храни све што је бесмртно у нама. А када решимо то питање, ми смо решили најтеже питање у овом земаљском свету, ми смо решили питање због кога нас је Господ и послао у овај свет.

Нека би нам Свети Симеон Богопримац, Свети Апостоли и сви Свети били у помоћи да и ми вером у Господа Христа победимо све што нас одваја од Њега, да ослободимо себе ропства ђаволу, ропства греху, ропства смрти. Да не будемо више робови смрти, него да будемо синови Васкрсења,[11] синови Баскрслога Господа Христа.

Нека би нас Он, са Пресветом Богомајком, Свети Симеоном Богопримцом и свима Светима, све водио из овога у онај свет и увео у Небеско Царство. Да Га тамо и ми вечно славимо са свима Светима, испред којих и на челу којих стоји Пресвета Богомајка, Којој нека је част и слава, јер је родила Господа Христа. Она – Безгрешна и Свесавршена, спасава нас од смрти, греха и ђавола. Амин.

Ава Јустин
беседа на Сретење Господње 1974. године у манастиру Ћелије

НАПОМЕНЕ:
Mт. 8, 31
Лк. 2, 29-30
Лк. 2, 34
Лк. 2, 34
Неколико речи нејасно на траци. – Прим. препис.
Mт. 10, 16
Mт. 10,10
2 Петр. 1,34
Дословне речи Св. Јована Златоуста (Беседа о Евтропију). – Прим. уредн.
Mт. 16,18
Лк. 20,36

Извор: svetosavlje.org