Смрт нерођене бебе је увек трагедија, али шта ако је то било убиство које је починила његова мајка? И како онда ова жена може искупи свој грех пред Господом?
Богородица са ове иконе гледа на нас, који живимо у овом суманутом и крвавом времену, када се свакодневно дешавају чедоморства, а сви ми хладнокрвно ћутимо. Па ко од нас није крив? На икони Христос прима из руку анђела душу детета које су убили његови родитељи. Душа, која се показала непотребном и нежељеном, која није смела да живи на овом свету, враћа се Творцу. Из дететовог тела капље крв, која се од капљице претвара у крваво море. Какво покајање да принесемо за ово? Колико суза да пролијемо?
***
Познати одески исповедник и старешина, схима-архимандрит Јона, заклети противник абортуса, позвао је на крсни ход против убијања деце у материци, али за такву литију није било иконе. А онда је једног дана парохијанка Макаријеве цркве у Кијеву по имену Татјана видела цртеж на равном камену на обали реке, који јој је сугерисао слику иконе. Ова идеја јој је буквално пробола срце, скицирала је на папиру, а затим се обратила настојатељу свог храма, протојереју Владиславу, који јој је дао благослов да наслика икону. Касније је и митрополит кијевски и целе Украјине Владимир дао благослов за осликавање велике иконе и са њом је предводио литију против абортуса.
Икона оставља невероватан утисак. Лице Богородице је жалосно, туга је исписана на лицима Спаситеља и анђела, који му пружа бебу у пеленама, из које тече крв. Икона је, такорећи, затворена у оквир, али испод њене доње ивице је читаво море крви, где тече и крв бебе. И постаје јасно да је ово море крви - крв свих беба које нису виделе Светлост Божију кривицом своје мајке.
***
Како је откривена покајничка икона за жене које су абортирале - прича иконописца Татјане
Господ је показао своју милост и задивљујуће спојио све околности мог живота, корак по корак, дан за даном, да би ме невидљиво приближио овом значајном догађају.
То што су почеле да се дешавају необичне ствари, нисам приметила одмах. У почетку се, неочекивано за мене, указала прилика да предајем лекције хришћанске етике у једној ваншколској установи у Кијеву. Тада је сфера мог деловања у области духовно-просветног рада постала веома разнолика. Значајан догађај за мене и за младе био је тематски циклус „За спас нерођене деце и очување породичних вредности“. На ову тему сам доста сарађивала са медијима.
Након учествовања у једној ТВ емисији у лето 2010. године, која је имала за циљ спречавање абортуса, разболела сам се. Пожелела да одем негде у село, далеко од престонице. Мој духовник ме је упутио на једног парохијанина, који ми је љубазно пружио прилику да се опустим у селу Чеберјаки, у Сумској области. Био је то сликовит кутак: са брдима, шикарама трске и тихим потоком недалеко од колибе.
Тада још нисам знала да сам стигла до места где ми је суђено да пронађем свој „бисер“. Увек сам обраћала пажњу на камење. На одмору у Карпатима, на обалама планинске реке, гледала сам како брза вода на њима бруси разне замршене фигуре, шаре и заплете. Тада сам видела занимљив цртеж на камену, који је формиран од облика и линија. И по навици, подигла сам га и почела да "испитујем".
И одједном сам почела да хватам све јасније - у замршености линија - јасну слику иконе. Било је као бљесак, као откровење. Радња је нацртана живим природним линијама, где су се јасно видели ликови Богородице, Христа и детета које држи анђео. Чим сам схватила да сам видела обрисе нове иконе, уследио је осећај да је то управо икона покајања за све оне који су починили грех абортуса. Иако се овом темом бавим дуги низ година, никада се не бих усудила, по сопственом схватању, да створим овако нешто. Али понекад је једноставно дошла помисао да у Православљу нема такве иконе. И овде сам видела јасан, целовит заплет и добро организовану композицију, коју сам скицирала до најситнијих детаља.
Враћајући се кући, понела сам собом чудесно, драгоцено откриће са јасном намером шта је потребно да учиним. Имала сам познаника из младости, уметника Јурија Сороколетова. Понудила сам му сарадњу на осликавању иконе, што је захтевало велику вештину, али пажљиво проучавање и познавање канона.
Јура је, иако незаинтересовано, пристао на сарадњу. Ушао је дубоко у ову тему. Касније ми је испричао да је и његова мајка хтела да абортира. Али чудом је одустала. И по милости Божијој, родио се. Зато није случајно да, пошто се бавио искључиво сликарством, почео да слика и иконе и осликава храмове.
Почели смо посао са страхопоштовањем и великом марљивошћу, усрдно се молећи да нам Господ помогне. Показали смо готову скицу оцу Владиславу Софијчуку, настојатељу цркве Светог Макарија у Кијеву, у којој је постојала је традиција да се прихвати обред покајања жена које су убиле бебе у својим утробама. Баћушка је Кијевско-печерској лаври поднео молбу комисији за разматрање и одобрење скице за осликавање иконе. Прихваћена је без коментара. Благослов за стварање иконе дао је и Његово Преосвештенство Владимир (Сабодан), Митрополит кијевски и све Украјине. Икона је названа „Туговање за бебама убијених у утроби мајки“ .
„Нико није очекивао овакав поклон за нашу цркву, иако се црква моли за појаву такве иконе већ 40 година“, рекао је после тога свештеник.
Заплет иконе је говори сам за себе. Богородица држи Христа, а анђео грли дете поред ње. Христос пружа руке, а ми замишљамо како ће га Господ узети. На самој ивици овог покрета радња се зауставља. Непозната је и даља судбина душе ове бебе убијене у материци. Њихову посмртну судбину Господ није открио ни у Јеванђељу ни у Предању. И важно је да у самом заплету иконе није било продора даљег од онога што нам је дато да знамо и ни на који начин не противречи канонима Цркве.
И ево је, завршена икона: опипљива, видљива, лепа, чудесно послата нама од Бога. Гледајући је, болно сам почела да саосећам са бебом коју је Анђео грлио. Да, то дете је било моје! Оно које нисам могла да поднесем, које нисам пољубила и нисам прислонила за груди, које сам убила, ево га у топлим рукама анђела. Шта је са мном...? Први пут у животу осетила сам горућу потребу да милујем то своје нерођено дете. Моја мала драга! Опрости ми грешници. Безброј пута сам целивала дете на икони. Као за све ове године заборава, на њега се тек сада излила моја материнска топлина и љубав. Моја душа је осетила његову душу. Душу оног који је отишао, а због мене не видевши овај Божји свет. Али сада је изгледало као да је заиста присутан овде, са мном.
Када сам успела да се отргнем од иконе, прошло је неколико сати. Била сам сва у сузама. Схватила сам да је са иконом у мој живот ушла и покајничка сила која ме је привукла детету. Постојао је осећај да постоји нека врста непознатог понирања дубоко у срце и у дубину другог бића – тог бића у коме живе наша нерођена деца. И то је било прво право искуство сусрета са мојим дететом. Дошло је до дубоког схватања колико је велика потреба ове деце за нашим сећањем, љубављу, покајањем и молитвом.
Ово покајање и горуће осећање кривице трајало је цео месец после „растанка“ са иконом. Сада, после покајања, туге, очајања и бола, дошао је мир. И када дођем у храм и пољубим икону, осетим да оживљавам. И годину дана касније, дошло је и осећање помирења са Богом и самим собом, дошла је утеха.
***
Потражња међу верницима за иконом „Туговање за бебама убијених у утроби“ била је просто невероватна. У крсном ходу људи су са њом ишли широм земље: од запада до истока и од севера до југа. Поход је трајао годину и по дана, а икона је пробудила дубоко покајање међу онима који су јој приступили. За то време, према речима очевидаца, у близини иконе десили су се необични догађаји. Навешћу само примере.
Када је икона постављена на поклоњење у један од храмова, оближња икона Богородице изненада је „заплакала“. Други случај: неимар, радећи на крову храма, изненада је бризнуо у плач, угледавши икону издалека. Шта је на њој приказано - није видео. Не знајући шта се дешава, сишао је доле да погледа. А када је пољубио икону и сазнао њено име, признао је да је у њиховој породици почињен грех абортуса. И у свима је на том путу изазивала слична покајничка осећања.
Желим да поручим свим мушкарцима и женама, мајкама и очевима који нису дали да им се деца роде – дођите и поклоните се новопројављеној икони. И наћи ћете утеху. У исто време, не заборавите да пољубите бебу, која представља сву невино убијену децу. Икона представља озбиљно упозорење свима нама: да никад више не поновимо овај смртни грех и на њега стално упозоравамо друге.
***
Патријарх Павле о абортусу
Када су људи долазили код покојног патријарха српског Павла и огорчено почели да се питају: зашто је Бог напустио Србију, зашто је дозволио да „агарјани“ заузму прадедовске српске земље, чему таква неправда? Патријарх је одговорио: „Драги моји, у томе нема неправде. Муслимани рађају децу, онолико колико Бог пошаље, не напуштају своје старије, и само за то - за држање заповести "не убиј" и "поштуј оца свога и мајку своју" - Господ им је дао свој благослов. Бог нема пристрасност. И пошто Срби уништавају породице, чинећи масовно страшни грех чедоморства, Господ им је отео земљу и дао је незнабошцима. Размишљајмо о томе.
Молитва за нерођена чеда
Помени, Човекољупче Господе, душе представљених слугу Твојих - младенаца, који у утроби православних мајки умреше или услед нехотичног поступка или при тешком порођају или свесно погубљених, и који зато не примише Свето Крштење. Крсти их, Господе, у мору милосрђа Твог и спаси неизрецивом благодаћу Својом, а мени грешној која починих убиство младенца у утроби својој, опрости, и не лиши ме Твоје милости.
За Фондацију Пријатељ Божији припремио: Иван Попов