Божић је прошао. У витлејемској пећини лежи Новорођенче. Пастири су се вратили својим стадима, мудраци су кренули својим путем. Али данас, 8. јануара, Црква не слави још један дан празника. Данас се окрећемо Њој – Девојци која је све то учинила могућим.

Данас славимо Сабор Пресвете Богородице. И можда може да се постави питање: зашто посебан дан за Марију? Зар није довољно што смо прославили Рођење?

Није. Јер без Ње, не би било ни Рођења.

План стар седам векова

Постоји нешто што је запањујуће. Кад отворимо Стари Завет, књигу пророка Михеја. Видимо да је он је живео седам стотина година пре Христа. А ево шта је записао пре тих седам векова:

„А ти, Витлејеме Ефрато, ако и јеси најмањи међу хиљадама Јудиним, из тебе ће ми изаћи који ће бити Господар у Израиљу, коме су изласци од почетка, од вечних времена“ (Михеј 5:2).

Седам стотина година пре догађаја, Бог је са километарском прецизношћу одредио место. Не велики град. Не Јерусалим са својим храмом. Не Рим са својом моћи. Већ мали Витлејем – село о коме већина није ни чула.

И шта се догодило? Јосиф и Марија су живели у Назарету, далеко од Витлејема. Зашто би уопште тамо ишли? Али онда цар Август доноси одлуку о попису становништва. Бирократија. Папири. Путовање у родни град предака. Изгледа као случајност, зар не?

Али са Богом нема случајности.

Марија стиже у Витлејем – трудна, уморна, пред сам порођај. И управо тамо, у оном малом граду који је Михеј назвао именом пре седам векова, рађа се Дете. Пророчанство се испуњава до последњег слова.

Дева која рађа

Пророк Исаија који је живео у осмом веку пре Христа, још раније од Михеја, видео је ово: „Ето девојка ће затруднети и родиће Сина, и наденуће Му име Емануило“ (Исаија 7:14).

Ову реченицу свако од нас је чуо на божићној служби. Али да ли смо стали да размислимо колико је она немогућа? Дева која рађа? То је противречност. То пркоси природи. То је – чудо.

А управо се то догодило. Марија је остала Дева. Чиста. Света. Она је постала живи храм у коме се Бог уселио. Њено тело није било само физички простор за Бебу – њено срце је било простор за Бога.

„Емануил“ значи „Бог са нама“. Не „Бог негде горе“. Не „Бог далеко“. Већ „Бог са нама“ – близу, конкретно, у нашој кожи, са нашим осећањима.

И ко је то омогућио? Марија.

Ко долази?

Исти Исаија нам даје још један невероватан опис. Причајући о Детету које ће се родити, он набраја имена која одузимају дах: „Јер нам се роди Дете, Син нам се даде, коме је власт на рамену, и име ће Му бити: Дивни, Саветник, Бог силни, Отац вечни, Кнез мирни.“ (Исаија 9:6).

„Бог силни.“ „Отац вечни“ не може да буде обичан човек. Ово није само мудрац или учитељ. Ово је сам Бог који улази у историју.

И на крају – „Кнез мира“. У свету пуном ратова, у срцима пуним немира, долази Онај који може коначно да донесе мир. Не лажна примирја, већ прави мир: измирење душе са Богом.

Све ово је било написано векове пре него што се догодило. Сценарио је био спреман. Улоге распоређене. Место одређено. Време одбројавано.

Али...

А сада долазимо до најважније тачке. До разлога зашто данас славимо Богородицу.

Замислите: Бог је све планирао. Пророци су све записали. Место је одређено. Време је дошло. Али шта ако Марија каже „не“?

Шта ако та млада Девојка из Назарета, када јој анђео донесе вест, једноставно каже: „Не, то је превише. Не разумем. Не могу.“?

Пророчанства су могла бити исписана. План је могао бити савршен. Али без слободног „ДА“ једне Девојке – ништа се не би догодило.

Бог није силом ушао у свет. Он је питао. Послао је анђела и – чекао.

И Марија је рекла: „Нека ми буде по речи твојој“ (Лука 1:38).

Та реченица је покренула историју. Тих неколико речи је отворило врата Небу да уђе на Земљу. То је био тренутак када је Божји план, припреман вековима, добио зелено светло од једне храбре Девојке.

Зато данас

Данас не славимо само Мајку. Славимо слободу. Славимо поверење. Славимо храброст да кажемо „да“ Богу чак и када не разумемо све до краја.

Марија није знала шта је све пред њом. Није знала за бег у Египат, за Голготу, за мач који ће јој проћи кроз душу. Али је рекла „да“. И тим „да“ је постала онај мост преко кога је Бог прешао у наш свет.

Старозаветни пророци су видели План. Али Марија је била она кроз коју се План остварио. Исаија је писао о Деви која ће родити. Михеј је именовао Витлејем. Али Марија је та која је живела и испунила та пророчанства.

Зато је данас Сабор – дан када се сва небеска војска, сви пророци, сви свети, окупљају око Ње и певају: „Радуј се!“

Јер без Њеног „ДА“, ни Божић не би био могућ.

За нас данас

И на крају, једна мисао за сваког од нас.

Бог и даље има планове. И даље зове. И даље чека наше „да“.

Можда не тако драматично као Марија. Можда без анђела. Али сваки дан, у малим стварима, Бог нам шапуће: „Хоћеш ли? Верујеш ли? Допусти ми да уђем.“

И сваки наш одговор – „да“ или „не“ – обликује не само нашу судбину, већ и судбину света око нас.

Зато данас, када славимо Богородицу, заправо учимо од Ње како се каже „да“ Богу. Како се верује иако не видиш крај пута. Како се љуби иако не разумеш све тајне.

Нека нам она буде пример. Нека њено „да“ одзвања у нашим срцима.

И нека нам помогне да и ми, у својим животима, постанемо простор у коме Бог може да живи.

Христос се роди! Ваистину се роди!

За Фондацију Пријатељ Божији: Наташа Смоловић