Знате ли како женка бира оца за своје орлиће? Она одломи гранчицу дрвета или жбуна, узима је у кљун, диже се на велику висину и почиње да кружи са овом гранчицом. Кад орлови почну да лете око женке, онда она баци гранчицу и посматра. Кад неки орао ухвати ову гранчицу у ваздуху, спречавајући је да падне, веома пажљиво је доноси женки, од кљуна до кљуна, а онда је женка поново баци.
Мужјак је поново ухвати и донесе јој, а она је поново баци... И то се понавља много, много пута. Ако је, током одређеног временског периода и вишекратног бацања гране, орао сваки пут ухвати, женка га изабере и с њим се пари.
Зашто она то ради, касније ћете разумети.
Онда се састану високо на стени, од тврдих гранчица праве гнездо, ретко, довољно тврдо, а мама и тата почну кљуном да чупају пух и перје са себе. Њиме облажу гнездо, попуњавају све рупе у њему, чине га меким и топлим. Женка полаже јаја у то меко и топло гнездо, а затим се излегу орлићи. Тако мале, голе и слабе, родитељи покривају својим телима док не ојачају. Крилима их штите од кише и ужареног сунца, доносе им воду и храну, а орлићи расту, крила и реп постају јачи.
Онда мама и тата виде да је време...
Тата седи на ивици гнезда и почиње да туче по њему крилима: млати, млати, тресе ово гнездо. Зашто? Да би избацили све перје и пух из гнезда, тако да остане само крути оквир од грана које су исплели и пресавијали на самом почетку. А пилићи седе у овом истресеном и сада неудобном гнезду, непријатно им је, тешко, и не разумеју шта се догодило: уосталом, мама и тата су били тако нежни и брижни.
У то време мајка негде одлети, ухвати рибу и седне око пет метара од гнезда, тако да је пилићи виде. Затим, пред очима својих пилића, почиње полако да једе ову рибу. Орлићи седе у гнезду, вриште, шкрипе и не разумеју шта се догодило, јер је раније све било другачије. Мама и тата су их хранили, давали им воду, а сада је све нестало: гнездо је постало тврдо, перја и пуха нема, родитељи једу рибу сами, а њима је не дају.
Шта да раде? Ако хоће да једу, морају изаћи из гнезда. А онда орлићи почињу да праве покрете које никада раније нису чинили. Почињу да пузе из гнезда и тако су неспретни, још не могу ништа, не знају ништа. А гнездо је на стени, на стрмој литици, да се грабљивице не би могле приближити.
Одједном, пиле се оклизне и одлети у провалију. А тата (онај који је једном ухватио гранчице) јури главом доле и ухвати свог орлића на леђа, не дајући му да падне. На леђима га поново подиже на стену, у неудобно гнездо, и све почиње изнова. Орлићи поново падају, отац их спашава.
И у неком тренутку током пада, орлић почиње да прави покрет који никада раније није направио: шири бочна крила на ветру, улазећи у ток ваздуха и тако почиње да лети. Овако орлови уче своју младунчад. И чим орлић почне самостално летети, родитељи му покажу места где се риба налази. Не доносе је више у кљуну.
Ово је веома добар пример како треба да васпитавамо своју децу. Колико је важно да их не држимо у топлом гнезду! Колико је важно не давати им рибу, кад већ могу и сами да је улове! Али са каквом пажњом их морамо научити да лете, посвећујући томе и своју снагу, и своје време, и мудрост, и вештину! Није узалуд то што женка бира мужјака бацајући гранчицу. Она не жели да јој деца погину. Одабереш немарног оца без провере, а онда нећеш имати довољно деце... Орлови већ легу мало орлића, једно или двоје...
Можда би могли од орлова да научимо: држећи децу под својим окриљем, у удобности, ускраћујемо им време да се развијају, одрастају, сазревају и стичу сопствено искуство, лишавајући их могућности да постану самостални.
протојереј Максим Волинец
За Фондацију Пријатељ Божији превео: Петар Волков
Извор: russian-faith.com/ru/