Погледао сам јој лице и упитао:
- Ко си ти? Како се зовеш?
На то је она одговорила: Ја сам Матрона.
То је било чудо!

Света Блажена Матрона Московска одавно је позната многима, а докази о помоћи светитеља људима су бескрајни.

Манастир у коме су сахрањене мошти мати Матроне свакодневно прима огроман број посетилаца. Људи јој долазе са својим проблемима, захтевима, питањима и захвалношћу, или чак само да би били близу ње. Њене молитве тако брзо стижу до Бога да се чуда дешавају сваки дан. Зато се сваке године напише на десетине књига у којима се описује њено заступништво пред Богом за нас обичне смртнике. Један наш читалац послао нам је причу о посети Блажене:

– Иако сам православац, не могу се похвалити неким посебним заслугама или достигнућима у својој вери. Генерално, био сам веома лењ, имао сам лоше навике, а карактер ми је био веома тежак.

Одмах желим да приметим да до недавно нисам чуо за Свету Матрону и, штавише, нисам јој се обраћао у молитви.

Године 2007. суочио сам се са великим изазовом у животу, а зглобови на рукама су почели толико да ме боле да нисам могао једном руком да држим шољу чаја.

Једног дана, у зору, уснио сам сан. Пришле су ми три жене у црним монашким одеждама и заједно смо ушле у колибу. Унутра је био мрак, и само је светлост лампе у црвеном углу обасјавала собу. Две жене су остале да стоје уза зид, а трећа ми је пришла и загрлила ме...

У том тренутку осетио сам према себи тако дубоку, безграничну, неземаљску љубав која се речима не може описати. Ова љубав је била неземаљска, божанска. Ово не постоји у нашем свету. Осећао сам да ме разуме и да саосећа са мном. Притиснуо сам је целим својим бићем, осећао сам се добро са њом, и нисам хтео да се растајем од ове жене.

Било ми је очигледно да она зна све о мени - све моје проблеме, туге, цео мој живот. Није било потребе да јој се било шта каже. Загрлио сам је, плакао - плакао од среће! Чинило ми се да сам јој, без речи, отворио душу.

Постепено сам успео да је видим. Била је то млада жена од тридесетак година, просечне висине, лепа. Али било је нешто необично у њој: њено лице као да постоји, а у исто време као да га нема. Разумела ме је без речи, и до последњег тренутка нисам имао потребу да јој ништа кажем.

Тек на крају нашег сусрета, када сам се мало одмакнуо од ње, погледао сам је у лице и упитао:

- Ко си ти? Како се зовеш?

На шта је она одговорила: Ја сам Матрона.

Одмах сам се пробудио.

Никада нисам сазнао ко су те две жене. Иако су били окренути према мени, нисам видео њихове црте. Када сам се пробудио, установио сам да ме руке више не боле, биле су потпуно здраве! Остали су здрави до данас, више од две године касније.

Касније сам сазнао да је моја мајка слала белешке и да се молила код моштију Матроне за мене.

Ово је право чудо Матроне! Хвала ти, Матрона, за твоју милост и за сва добра дела која чиниш за нас, чак и за грешне људе попут мене.

Хвала Богу за све!

Ј. М.