Крсна слава, јединствени обичај Српске Православне Цркве, вековима је чврст темељ нашег идентитета, породичног окупљања и, пре свега, наше вере. Она је више од празника, више од обичне гозбе и прославе; она је живи сведок наше духовне вертикале. Међутим, у савременом свету који све мери површношћу и материјалним, лако се може изгубити из вида права суштина нашег слављења. Постављамо питање: док се трпезе савијају од јела и пића, да ли заиста знамо шта славимо?
Теолошко утемељење: Слава као литургијски прекид времена
Крсна слава није приватн
о сећање, већ литургијски догађај – продужетак Свете Литургије у наш дом. Она нас уводи у празнични циклус Цркве и прекида једноличност свакодневног времена. У срцу ове прославе није толико Светитељ кога славимо, већ Света Тројица којој кроз тог Светитеља благодаримо. Светитељ је наш духовни путовођа, заступник и пример живота у Христу, а Слава је дан када се ми, као породица, присећамо завета и његове вере. Она нас подсећа да смо позвани да живимо као што је живео наш Светитељ, да се боримо против страсти и да градимо Царство Небеско већ овде, у свом дому.
Кључни симболи Славе, као што су славски колач и кољиво (жито), носе дубоку теолошку поруку. Славски колач, који се ломи у Цркви или у дому уз молитву, представља самог Христа, Хлеб Живота, и символизује Тело Христово. У њему је сва наша благодарност и јединство у вери. С друге стране, кољиво није само храна за покојне, како се понекад погрешно тумачи. Оно је, пре свега, симбол васкрсења и бесмртности. Свети апостол Павле, говорећи о васкрсењу, користи управо слику зрна: "Безумниче, оно што ти сијеш неће оживјети ако не умре." (1. Кор. 15:36). Зрно пшенице мора да умре да би донело нов живот. Тако и кољиво симболизује наду у опште васкрсење, али и Светитеља који је "умро" за свет, а оживео за Христа, доносећи плод вере. Када приносимо Светитељу жито, ми заправо сведочимо своју веру у живот вечни, који је он већ достигао.
Културна вертикала: Чувар идентитета и завета
Крсна слава је, поред теолошког, и један од најмоћнијих стубова српског културног идентитета. За разлику од већине хришћанских народа који празнују само заједничке празнике, Срби имају обичај породичног прослављања Светитеља. Верује се да је ова пракса настала током периода покрштавања, када је свака породица као свог заштитника изабрала Светитеља на чији су дан примили Христа. Ова традиција, вековима преношена с оца на сина, одиграла је кључну улогу у очувању вере током турског ропства. У време када су нам одузете држава и слобода, Слава је остала наш лични, неотуђиви храм.
Слава је ланац вере који повезује претке, нас и потомке. На дан Славе, породица се сећа ко је била, коме припада и куда иде. Она ствара духовну генеалогију која је много важнија од крвне. Домаћин куће, као сведок предања, добија благослов да овај завет пренесе даље, свом сину, који ће преузети обавезу да чува кућну светињу. Слава нас учи одговорности према наслеђу и чини нас делом једног великог, вечног породичног стабла које је укорењено у Цркви Христовој. Она је, једноставно речено, Српска Црква у малом.
Изазови савремености: Гозба или благодат?
Савремени начин живота донео је са собом и многа искушења за Славу. Често се дешава да се духовни смисао потпуно потисне и да Слава постане само формалност или, што је горе, такмичење у раскоши. Уместо мира и молитве, често доминирају гламур, гласна музика и претерана трпеза – празник за тело, али не и за душу. Слава се претвара у обичну гозбу, а у центру пажње се нађе скупље вино или најновији рецепт, уместо Светитељ и Христ.
Правилно слављење почиње много пре него што гости седну за сто. Оно почиње молитвом и припремом душе. Врхунац Славе није вечера, већ Света Литургија на дан празника. Од домаћина се очекује да са својом породицом тог дана приступи Светом Причешћу, чиме се заиста испуњава теолошка суштина празника. Гостопримство које Слава подразумева је велика хришћанска врлина, али оно мора бити израз љубави, а не раскоши или сујете. Као што каже Свето Писмо: "Боље је јело од зеља где је љубав него од вола угојена где је мржња." (Приче Сол. 15:17). Слава је, дакле, мисионарска прилика да кроз срдачност и скромност посведочимо лепоту наше вере, а не тежину нашег новчаника.
Повратак суштини: Слава као пут спасења
Слава је, на крају, пут спасења. Она је наша стална прилика за покајање и обнову. Сваке године изнова, она нас позива да се запитамо: да ли наш живот одговара животу Светитеља којег славимо? Да ли је наш дом испуњен благословом или световном буком?
Враћање суштини Крсне славе значи враћање Христу у центар. То значи схватити да је Слава наш лични завет с Богом који смо примили кроз своје претке. Када осетимо да нас околности одвлаче од овог завета, треба да се сетимо шта нас чека: "Долазим ускоро; држи што имаш, да нико не узме вијенца твога." (Откр. 3:11).
Нека наша слава буде заиста слављење, у коме ће радост душе превагнути над пуноћом трпезе, а светлост вере засенити световни сјај. Само тако ћемо бити достојни наследници свете традиције и истински сведоци Православља.
За Фондацију Пријатељ Божији: о. Јован Марковић