Постоји једна изрека, једна духовна формула која зазвучи шокантно и наизглед сурово, али у себи крије највећу тајну хришћанског мира. Ове речи, које потичу од Светог Силуана Атонског, гласе: „Држи ум свој у аду, и не очајавај.“ Просечном човеку, који свакодневно тежи срећи, успеху и оптимизму, овај позив на пребивање у „аду“ изгледа као позив на депресију, безнађе или духовни мазохизам. Како је могуће да нас пут ка спасењу и радости води кроз тако мрачну слику?

Међутим, учење Светог Силуана није позив на очајање, већ на фундаменталну истину о себи и о Богу. Ова формула је, заправо, путоказ ка истинском смирењу, које не уништава човека, већ га ослобађа од највећег непријатеља душе – гордости.

Смирење као темељ духовне радости

Када Свети Силуан говори о „аду“, он пре свега мисли на стање дубоке, искрене свести о сопственој грешности и немоћи. То није географско или есхатолошко одредиште, већ духовна димензија нашег палог бића.

Гордост је тајна сила која нам не дозвољава да видимо своје право стање. Она нас увек пореди са другима („ја сам бољи од...“) и увек тражи оправдање. Када се, међутим, човек искрено постави пред Божју светост и Његову бескрајну љубав, онда, као под снажним рендгеном, јасно види сву своју духовну беду, себичност и неспособност да чини добро без помоћи одозго.

Управо то је „држање ума у аду“: искрено признање пред Богом да нисам добар, да сам заиста најгори од свих људи, и да сам, по својим делима, заслужио духовну пропаст. То је понављање става цариника из Јеванђеља, који није смео ни очију подигнути, већ је говорио: „Боже, милостив буди мени грешноме“ (Лк. 18, 13). Његово признање није било очајање, већ покајна истина.

Ово стање свести није туга, већ радикално прихватање истине. Када прихватимо да смо дубоко слаби, престајемо да се ослањамо на сопствене снаге, таленте и заслуге. И баш тада се ствара празнина у души коју може испунити једино Божја благодат.

Зашто „Не очајавај“: Снага Божје љубави

Ако је први део формуле, „Држи ум свој у аду“, суочавање са собом, други део, „и не очајавај“, је потпуно ослањање на Бога. Ово је кључ који спречава да се смирење претвори у депресију.

Очајање је, у ствари, духовна болест која произлази из гордости. Када очекујемо да ћемо се сами спасити својим добрим делима, а онда схватимо да смо преслаби, ми падамо у очајање јер наша савршена слика о себи није испуњена. Очајање је одрицање од Божје љубави и милости.

Свети Силуан нас учи да чак и док умом пребивамо у свести о својој најдубљој грешности, морамо непоколебљиво веровати у Божју неизмерну љубав. То је парадокс: осећати се као последњи грешник, али истовремено знати да нас Бог воли. Отуда долази мир, јер наша нада није у нашим заслугама, већ у жртви и милости Христа.

„Јер Бог тако завоље свијет да је Сина својега Једнороднога дао, да сваки који вјерује у њега не погине, него да има живот вјечни.“ (Јн. 3, 16).

Овај цитат подсећа да је Божја љубав безусловна. Нама је потребно само смирено покајање и воља да се вратимо. „Не очајавај“ је заповест која нас ослобађа од терета да будемо „довољно добри“ за Бога – Он је већ учинио све.

Плодови смирења: Мир који превазилази сваки ум

Када се први део формуле (истина о себи) споји са другим (надом у Бога), рађа се истинско смирење. То смирење има дивне духовне плодове који нас чине бољим и према себи и према другима.

Први плод је мир. Смирен човек је спокојан јер зна да све што му се дешава – и добро и зло – долази под Божјом контролом. Престаје да се бори са светом и са другим људима, јер је свестан да је његова највећа битка – битка са сопственом гордошћу – већ добијена предајом Богу.

Други плод је љубав и саосећање. Човек који себе искрено сматра најгорим грешником никада неће осуђивати ближњег. Ако је свестан свог „ада“, он са лакоћом прашта туђе мане и преступе. Он зна да је његов ближњи, баш као и он, само слабо биће коме је потребна Божја милост. Управо овај унутрашњи преображај чини да наш живот, иако тих, постане сведочанство и утиче на све око нас.

Овај мир се стиче управо непрестаном духовном пажњом и будношћу срца – држањем ума у истини и одбијањем очајања.

Смирење као непрестана молитва

Ова формула није само интелектуална вежба, већ жива молитвена пракса. „Држати ум свој у аду“ је заправо најдубљи облик Исусове молитве: „Господе Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме грешног.“

Када се ова молитва изговара са пажњом, она управо чини то: враћа ум у срце, подсећајући га на нашу грешност (ад) и призивајући Христову милост (нада). Смирење постаје тих ритам душе, непрестано стање духовне пажње.

Зато је овај духовни пут највеће ослобођење. Он ослобађа човека од терета савршенства, од страха од неуспеха и од потребе да се доказује. Уместо да градимо кулу своје гордости, ми се враћамо у истину: ја сам ништа, а Бог је све. У тој Божјој истини, чак и када умом пребивамо у аду, срце доживљава радост спасења и неописиви мир.

За Фондацију Пријатељ Божији: Небојша Даниловић