Постоји једна реченица, један духовни закон, који је толико дубок да га је тешко заиста разумети: „Љуби ближњега свога као самога себе.“ Ова заповест није само лепа мисао; она је једини прави темељ хришћанског живота. У њој је сабрано све што је потребно за спасење, сва наука живота и сва теологија. Управо та реченица, извор Христових речи о милосрђу, стоји као вечни позив на добро, али и као тиха, непобитна осуда за немилосрдне. Јер, љубав према ближњем је мерило нашег односа са Богом. На крају, нећемо бити упитани шта смо говорили, већ шта смо чинили.
Како каже Свето писмо: 
„Љубав не чини зла ближњему; љубав је, дакле, пуноћа закона.“ (Римљанима 13:10).
Живимо у времену велике, парадоксалне изолације. Савремени човек, окружен технологијом и бесконачним могућностима комуникације, све је више духовно изолован. Отуђење није само последица брзог темпа живота; оно је резултат отпадања од Бога и губитка јеванђелских врлина. Затворили смо се у своје сигурне, контролисане светове. Друштвене мреже нам омогућавају површне, "исечене" односе – можемо лајковати уместо да загрлимо, можемо блокирати уместо да се суочимо. Овај виртуелни свет само ствара дубоке раскиде у нашим стварним, људским односима, продубљујући духовну пустош.
Егоизам и замка потрошачког менталитета
У овој изолацији, човек човеку постаје све мање брат, а све више средство. Модерни однос према ближњем је прорачунат и користољубив: ближњи је вредан само ако је користан. Ако неко не може да нас "погура", "повеже" или "услужи", често га не примећујемо, пролазимо поред њега као поред празног простора. А можда је баш тај човек – Христос у пролазу.
Овај егоизам се манифестује кроз систематско избегавање жртве, туге и радости другог човека. Избегавамо непријатне сусрете и разговоре који не доносе личну добит. Модерни човек је научен да избегава бол, да се заштити и да не пушта друге превише близу. Али у том затварању, он губи себе. Постаје хладна јединица у систему, потрошач, корисник. Егоизам је замка која нас затвара у наше лично „ја“, које нам не дозвољава да истински видимо и осетимо друге.
Управо овај егоизам је подлога за потрошачки менталитет који је угушио љубав. Љубав се све више замењује конзумирањем: конзумирањем интернета, телевизије, робе. Свет који нас учи да купујемо уместо да волимо и доба у којем се срце замењује екраном се темељи на стварању потреба које никада не могу бити задовољене. Она жели потрошаче, а не људе способне за истинску, дубоку љубав. Што више постајемо зависни од ових потрошачких вредности, више губимо своју способност да се жртвујемо за другог. А љубав без жртве не постоји. Без љубави и жртве, човек постаје роб система вредности у којем нема места за другог. И онда, када дође тренутак туге или губитка, човек схвати да је сам, да је зид који је подигао око себе постао његов затвор.
Све што чинимо или не чинимо за друге, у ствари је чин према самом Христу: „И одговарајући цар рећи ће им: Заиста вам кажем: кад учинисте једноме од ове моје најмање браће, мени учинисте.“ (Матеј 25:40).
Гостољубивост као жива вера и огледало односа с Богом
Срећом, постоји противтежа овој хладноћи. Традиционална гостољубивост није била стратегија, већ суштина хришћанског учења и део народне традиције. У прошлости, људи су у сваком човеку, у сваком пролазнику, видели Христа, и отварали су своје домове без страха и без очекивања надокнаде.
Сећам се једне старице из мог краја. Живела је сама, у малој кућици, и није имала много – али је увек имала отворена врата. Ко год да је прошао, био је позван на кафу, на комад хлеба, на реч утехе. Није знала да цитира Јеванђеље напамет, али га је живела. Њена гостољубивост је била начин постојања. И зато је, иако сиромашна, била најбогатија жена коју сам познавала. Та врлина још постоји у селима, где цивилизација није потпуно продрла. Она нам доказује да је могуће живети тако да је свако домаћинство отворено, и да се у сваком ближњем види не предмет интереса, већ лице Божије.
Ко је наш ближњи? То питање није само теоријско. Ближњи је свако коме смо потребни, а не само онај ко је нама потребан. Не онај ко нам је симпатичан или користан, већ онај коме смо потребни. И ту се све мења. Једна је истина неоспорна: без живог сусрета са људима, нема ни живог односа са Богом. Начин на који гледамо друге – огледало је наше душе и нашег односа са Творцем. Човек који искрено чини добро, чак иако се не представља као верник, често је ближи Богу од оног који избегава друге, правећи се да их не види.
Љубав је суштина молитве. Молитва и акатисти не доносе плод без истинске љубави према сваком човеку. Бог је присутан у сваком човеку – и у патријарху и у просјаку, у свакој особи коју сусрећемо. Затварање очију пред ближњим, било због предрасуда или егоизма, је духовна опасност, слична богаташу из јеванђељске приче, који није видео Лазара пред својим домом. Ако не видимо друге, не видимо ни Бога.
„Тако и вера, ако нема дела, мртва је сама по себи.“ (Јаковљева 2:17).
Црква: заједница као лек и уточиште
Лек за ову затвореност и изолацију није у бекству у паралелни свет, већ у враћању заједници. Човек је створен за заједницу, за дељење, за однос.
Црква је врховна заједница, дом који не затвара врата. Она је уточиште за уморне, болесне, изгубљене, и место где нико није сувишан. У њој се не пита ко си, шта имаш, шта си постигао. У њој се пита – да ли желиш да волиш? Заједничарење у Христу даје смисао и снагу. У свакој Литургији, у сваком „Амин“ које изговоримо заједно, ми постајемо једно Тело. Ко живи у Христу, никада није усамљен, већ служи ближњима с радошћу, јер у тој заједници свака туђа бол постаје наша, а свака радост – заједничка.
Зато, не бој се да отвориш врата. Не бој се да волиш. Не бој се да будеш ту за другог. Јер у том другом – чека те Христос.
„Заиста, заиста вам кажем: ако зрно пшенице паднувши на земљу не умре, онда једно остане; ако ли умре, род многи доноси.“ (Јован 12:24).
И можда баш у тренутку када се сагнеш да подигнеш оног ко је пао, подићи ћеш и себе. Јер љубав, када се даје, не смањује се – већ расте. И у томе је тајна живота. И спасења.
А ако ти понекад понестане снаге, ако се срце затвори или се страх увуче у душу, можеш тихо прошаптати:
Господе, отвори ми очи да у сваком човеку видим Тебе.
Омекшај ми срце да не прођем поред туђе боли.
Научи ме да волим не тражећи ништа заузврат,
да слушам без осуде, да дам без страха,
да будем ту – као што си Ти увек ту за мене.
Даруј ми храброст да отворим врата,
и смирење да примим оног ко куца.
Нека мој дом буде Твој дом,
а моје срце – уточиште за сваког ближњег.
Амин.
За Фондацију Пријатељ Божији: Светлана Розанова