Сваки пут када се приближи неки већи црквени празник, иста дилема се провлачи кроз многе српске домове. Медији, портали и разне новине, без изузетка, објављују наслове попут: „Данас је велики светац! Ово нипошто не смете да радите!“ или: „Шта се ваља, а шта се не ваља радити на тај дан?“

Једног дана не сме се купати у реци, другог не сме да се износи ништа из куће, трећег – не сме се ништа радити због „црвеног слова“.

У овом мору правила и забрана, многи верници се више не сналазе. Где је граница између Божије истине и народног страха? И шта је заиста суштина Православља? Одговор је једноставан: Истинска вера је однос љубави и слободе, а не ропство бесмисленим правилима.

Сукоб на првој линији: кад табуи крше љубав

Највећи проблем настаје када се народни обичаји директно супротставе Божијим заповестима. Хришћанство се темељи на две највеће заповести: љубав према Богу и љубав према ближњем.

Погледајмо неколико најочигледнијих примера где неразумни табуи подривају заповест о љубави и милостињи:

- Забрана изношења на Ђурђић/Ђурђевдан: Народно веровање налаже да „не ваља“ дати ништа из куће (храну, новац, млеко) јер ће тако „изаћи берићет“. Ово је чист пагански страх од губитка материјалног, који директно крши еванђелски позив на милостињу. Хришћанин треба да буде спреман да даје, јер верује да га Бог чува.

- Слава као гозба: Слава је диван молитвени празник у част светитеља, али се често претвара у вашар таштине и расипништво, уз кршење постова и претеривање у јелу и пићу. Када је важније скупо печење на трпези од мира у души, Слава је изгубила свој смисао.

Ипак, Православље нам открива шта је заиста опасно. Није опасно дати милостињу, нити је опасно опрати веш на празник. Опасно је живети у гордости и осуђивању, опасно је лагати ближњег, а највећа опасност је мржња према брату. То су поступци који суштински нарушавају наш однос са Богом. Ако нам је савест нечиста због ових ствари, никакав обичај, нити најстрожи пост, неће нам помоћи.

Вера као карикатура: страх уместо поверења

Црква никада није била против лепих народних обичаја, али јесте против многих који су остатак старих, претхришћанских веровања и своде се на магијско понашање. То су пуки табуи, остаци магијског начина размишљања, који нас држе у страху, уместо да нас воде у поверење у Бога.

- Нерад на „Црвено слово“: Заповест о празновању није забрана рада, већ позив на духовни рад. Циљ је да се одмори од свакодневних брига да би се отишло у Цркву на Свету Литургију. Седење код куће без молитве и оправдавање нерада празником је ленствовање, што је један од грехова.

- Табуи око смрти: Покривање огледала да се „душа не ухвати“ или окретање чаша наопако да се „не призове нова смрт“ су чисто сујеверје. Хришћанство учи да душа одлази на Суд Божији, а не да лута по кући и улази у огледала.

- Табу на Усековање и Огњену Марију: Забрана једења црвеног или купања у води су празне форме. Црква на Усековање тражи строги пост као знак покајања (смисао), а не да се плашимо црвене боје или ножа. Света Марина нас штити, а не кажњава за купање.

Истинска вера је слобода од овог страха, јер као што каже Свето Писмо: „У љубави нема страха, него савршена љубав изгони страх.“ (1. Јованова 4:18).

Бадњак је амбалажа, Литургија је поклон

Већина обичаја јесте лепа и корисна, али само док су у функцији вере.

Узмимо Бадњак: Бадњак је диван, породичан обичај који уноси радост и симболику у дом. Али, Бадњак је само амбалажа коју правимо. Прави поклон је оно што је у ту амбалажу „упаковано“: Христос, који долази у свет, а Света Литургија је место тог доласка.

Проблем настаје када нам је амбалажа дража од поклона. Када се целу ноћ седи крај Бадњака, а ујутру се не оде на Литургију; када се пази на „чуваркућу“ као на магијску заштиту, а не на то да се сачува мир у души. Тада је обичај заменио суштину.

Истинско Православље није везано за предмете, већ за Живог Бога. Сви свети, сви празници, сви постови постоје да људе уведу у Духовни однос, у покајање, у љубав и у слободу. Када се изгуби Бог као центар, вера постаје фолклор и листа бесмислених забрана.

Да би се превазишло сујеверје и живела истинска вера, нису потребне стотине нових правила. Потребно је само вратити се на изворне заповести и применити једноставну логику:

• Критеријум духовне користи: Пре него што се изврши неки обичај, треба поставити питање: „Да ли ово човека чини бољим? Да ли га ово приближава Богу или ближњем?“ Ако је одговор НЕ, то је само празна форма.

• Замена страха молитвом: Ако постоји страх од „лоше среће“, најбољи одговор је молитва и Причешће, јер је сила Божија највећа заштита.

• Консултовање Цркве, а не портала: За духовна питања, одговор се тражи од свештеника, а не од сензационалистичког медија.

Наш Господ нам је дао само две највеће заповести, које служе као једини и непогрешиви критеријум:

„Љуби Господа Бога својега свим срцем својим, и свом душом својом, и свим умом својим...А друга је слична њој: Љуби ближњега својега као самога себе.“ (Матеј 22:37-39)

У те две заповести стају цела вера, сва слобода, благодат и радост хришћанског живота. Када се живи по љубави, нема потребе за страхом од забрана, нити за робовањем фолклору. Jезгро је љубав, а све остало је само – љуска.

За Фондацију Пријатељ Божији: Небојша Даниловић