У тишини своје главе, човек често води најтежи рат. То није сукоб око новца, политике или неке свађе са ближњима, већ битка са сопственим мислима. Често су то мисли које не желимо, које су нам туђе, прљаве, одвратне, па чак и – страшно је изговорити – богохулне.

За верујућег човека, долазак такве „стреле“ може бити гори од било каквог физичког бола, јер ствара ужасан страх: „Да ли сам ја тако лош? Да ли сам ја већ пао?“

Православље, међутим, има дубоку и утешну мудрост о овом питању, мудрост коју су светитељи градили кроз векове аскетског искуства. Њихова порука је јасна и може у трену да ослободи човека тешког терета кривице: Мисао која пролази кроз ум, а коју срце одбацује, није твој грех.

Лаж која паралише

Погрешно је веровати да је само напад, сам долазак те ружне идеје, већ и грех и пад. То је највећа лаж коју нам духовни непријатељ може подметнути. Јер, ако поверујемо да смо грешни само зато што нам је зла мисао дошла, ми смо већ изгубили вољу за борбом.

То је као да окривљујете себе што је камен бачен у вашем правцу. Демон никада не може да контролише нашу вољу, али може да нам убаци идеју. Његова моћ се завршава тамо где почиње наша слобода.

Овде је важно додати један пастирски нагласак: страх који осећамо није доказ пада, већ доказ да наше срце још увек има здраву реакцију. Онај ко се ужасава пред богохулном мишљу већ показује да је унутар њега живо семе вере.

Зато Свети Игњатије Брјанчанинов дословно пише: „Не треба се ужасавати ни богохулних, ни хулних, ни било каквих других злих помисли које се намећу против наше воље – треба их презирати и не обраћати пажњу на њих. Они нису наши, него демонски.“ Овај принцип потврђује и руски старац о. Јован Крестјанкин који је говорио: „Ако те богохулна мисао ужасава – радуј се! То значи да је Бог још увек у теби и да се Његова благодат бори. Кад би престало да те ужасава – онда би био разлог за страх.“

Психичка замка и духовна борба

Савремена психологија прича о опсесивним мислима, о анксиозности, о несаницама које доносе чудне, ирационалне идеје. То су механизми ума који не поштују нашу вољу; они су попут мува које се лепе на прозор, као што каже Свети Пајсије Светогорац.

Али, Православна духовност је то знала много пре савремене науке. Свети Оци су говорили о налогу, прилогу или нападу – што је управо тај први, нежељени и присилни долазак мисли.

Овај напад може доћи из више извора:

- Од демона: Као директна сугестија, „стрела“ која има за циљ да нас узнемири, уплаши или увери у нашу пропаст.

- Од страсти: Као плод наших ранијих, несавладаних грехова или слабости (нпр. напад блудних мисли јер смо претходно попуштали чулима).

- Од нервног система: Као последица умора, стреса, болести или психичке узнемирености.

Нама, у том тренутку борбе, није ни битно одакле долази, већ је кључно како реагујемо. Ако је помисао противна мојој вољи, ако ме ужасава и ако се од ње браним, онда то није мој производ, већ напад.

Најважнија ствар је да научимо да ове наметљиве мисли гледамо као туђе – као да их је неко други рекао у нашој глави.

Отачко предање и градација греха

Отачко предање прави изузетно строгу, али и утешну градацију греха, чија је сврха да покаже да грех почиње тек тамо где престаје отпор:

- Налог/Напад: Мисао долази.

- Спајање/Дијалог: Почињемо да разговарамо са њом, да је разматрамо, да јој дајемо пажњу.

- Пристанак/Сагласност: Слободна воља одлучује да прихвати предлог мисли. Овде настаје грех.

- Заробљеништво/Страст: Грех се укорењује и постаје навика која нас вуче против наше воље.

Свети Јован Лествичник нас учи да је наша једина одговорност да прекинемо разговор. Да не дозволимо да напад постане дијалог, јер ђаво увек креће од малог: од једне искре сумње или немира, да би запалио целу шуму.

Ово је као духовна математика: један мали корак унутар срца може да постане лавина. Али ако се искра угаси одмах, шуму чува мир.

Слобода срца и Христово мерило

Неки људи у овоме виде противречност са Христовим речима из Јеванђеља по Матеју, где Он каже:

„А ја вам кажем да сваки који погледа на жену са жељом за њом, већ је учинио прељубу са њом у срцу своме.“ (Мт. 5, 28)

Ово је најчешће место спотицања, јер неки схвате да их и једна једина мисао одмах чини грешним. Међутим, Христос овде не говори о наметнутој мисли која нам је одвратна, већ о вољном погледу и усађеној жељи у срцу.

Обратимо пажњу: Он каже да ко гледа са жељом у срцу. Жеља у срцу није наметнута – она је негована. Свети Оци то тумаче као свесно задржавање погледа, добровољно разматрање и унутрашње уживање у грешном предлогу. То је већ онај корак пристанка који претходи самом чину.

Дакле, Христос не осуђује напад, већ нашу слободну одлуку да примимо и гајимо ту прљаву мисао унутар срца.

Библијска утеха

Да је сама мисао грех, живот би био немогућ. Библија нам даје утеху и подршку да је наша улога борба, а не савршенство у мислима:

„Него свакога искушава сопствена жеља, која га мами и вара. Тада жеља затрудњевши рађа гријех, а гријех учињен рађа смрт.“ (Јак. 1, 14-15)

У овом цитату су кључне речи: вуче, мами, зачевши. То је процес у коме ми учествујемо. Помисао је само вучење и мамљење; грех је рађање и учињени чин. Наше срце није грешно ако га привуче жеља, већ ако се тој жељи преда и дозволи јој да зачне грех.

Зато Апостол Павле каже да је наша одговорност да управљамо мислима: „...и покоравајући сваку помисао на послушност Христу.“ (2. Кор 10, 5)

Ово заробљавање мисли је управо тај подвиг одбацивања и прекидања дијалога, а не панично прихватање кривице за њихов долазак.

Уместо страха – Победа

Најопаснија лаж са којом се верник суочава јесте веровање да је он сам по себи извор ових прљавих и злих идеја. Када схватимо да је то туђи налог, нечија стрела уперена у нас, престајемо да кривимо себе за напад и сву енергију улажемо у одбрану.

Наш унутрашњи отпор је најјачи доказ да смо на Божијој страни. Страх и ужас који осећамо пред богохулном мишљу не доказује да смо у паду, већ да је наше срце још увек здраво и да одбија ту отровну понуду.

Немојте се борити са садржајем мисли, већ са њеним присуством – одбијањем да јој посветите пажњу.

Молитва као оружје

Управо на томе је инсистирао и Старац Јефрем Филотејски (ученик Св. Јосифа Исихасте) саветујући: „Кад дође хула, немој да се бориш са њом речима (јер то је већ дијалог), него само тихо понављај Исусову молитву: Господе Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме грешног! И гледај у страну – као да је неко псовку изговорио поред тебе на улици. Није твоја.“

Понављање ове молитве скреће пажњу са наметнутог дијалога и пребацује фокус на Христа. То је као да уместо да гледамо у таму, упалимо светло. И кад одбацимо помисао – остварујемо духовну победу која нас приближава Богу.

Свети Јован Кронштатски је лично доживео мучне нападе богохулних мисли, чак и за време Свете Литургије. Када је признао то свом старцу, добио је одговор: „То је печат да си на правом путу. Када би ти срце прихватило те мисли, не би те мучили.“

Победа која оживљава

Немојмо се уморити од те борбе. Докле год се боримо, то значи да смо у животу, да смо слободни и да демон још увек није успео да нам отме најважније: слободну вољу.

Сваки отпор, свака молитва, сваки тренутак када кажемо „не“ наметнутој мисли – то је мала победа која се сабира у велико Царство Божије.

И зато, нека нас не плаши ни број напада, ни њихова тежина. Јер сваки напад је прилика да се још једном приближимо Христу, да још једном осетимо да нисмо сами.

Када се унутар нас подигне бура мисли, нека срце остане као тиха лука. Тамо где се изговара молитва, тамо где се одбацује дијалог са злом, тамо Христос већ стоји.

И зато, сваки пут када стрела дође, нека нас подсети да смо живи, да смо слободни, и да је наша борба већ знак победе.

Јер победа није у томе да никада не будемо нападнути, већ у томе да никада не пристанемо.

За Фондацију Пријатељ Божији: о. Јован Марковић