„Боље би му било да му се воденични камен објеси о врат и да га баце у море, него да саблазни једнога од ових малих.“ (Лк. 17:2)

Када чујемо Христове речи о воденичном камену, прво нас заплаши њихова оштрина. Али шта оне заиста значе? Да ли је то претња или позив да видимо колико је једна крхка душа драгоцена? Одговор на то питање долази нам управо кроз данашње читање Јеванђеља.

Постоје Христове речи које нас застану дубље него друге. Не зато што су нејасне, него што у њима осетимо тежину која не дозвољава да их само прочитамо и оставимо иза себе. Једна од таквих је она о човеку коме би, по Христу, било боље да му се обеси воденични камен о врат и да буде бачен у море, него да саблазни једнога од „малих“.

Често нас те речи заплаше на први поглед, али ако се мало умиримо, видећемо да у њима нема претње. У њима је бол родитеља који гледа како се деца играју поред провалије, а не знају колико је корак до опасности. Христос ту не говори као судија, него као неко ко сваког човека види у његовој рањивости. Показује нам колика се штета може нанети некоме ко се још држи за танку нит добра.

Када каже „мали“, не мисли само на децу. То су сви који су несигурни, рањиви, тек на прагу вере или на прагу живота. То су они који још не знају шта је добро, али га наслућују. И искрено, свако од нас је повремено један од тих „малих“, само то не волимо да признамо.

Слика воденичног камена није ту да би нас уплашила, него да би нас отрезнила. Христос тиме говори да је лакше поднети најтежу несрећу него живети са тешким сећањем да смо некоме својом хладноћом, подсмехом или равнодушношћу угасили једино светло које је у себи имао. А туђе срце је крхко – много крхкије него што ми то икад видимо.

Када саблазан добије облик екрана

Да је Христос данас изговорио исте речи, вероватно би већина људи прво помислила на интернет. Данас саблазан не долази само у сусрету лица у лице – она долази у тишини собе, у тренутку, једним кликом. Човек се опусти, постави неки коментар, неку шалу или подсмех туђим слабостима које му на трен постану трофеј за забаву – и тако, пре него што схватимо, већ смо повредили некога ко нам никад ништа није урадио.

Довољно је да тинејџерка, која ионако нема поверења у себе, прочита једну циничну реченицу испод своје фотографије. Или да младић, који тражи пут ка вери, види како се људи који се називају хришћанима међусобно вређају. Или да човек, који је једном скупио храброст да уђе у храм, на интернету прочита подсмешљив видео о вери – и срце му се охлади.

У овом времену, саблазан је често невидљива. Она се више не дешава само на тргу, у кући или у друштву. Сада се дешава кроз екран, где не видимо лице онога кога смо ранили. Зато ове Христове речи данас звуче још јаче. Као да хоће да нас пробуде да схватимо да понекад један минут наше непажње може неком променити читав дан, па и читав живот.

Тежина "камена": свакодневни грех равнодушности

Али саблазан није само на интернету. Она живи и у обичним ситуацијама, оним које смо навикли да сматрамо небитним. Дете може да затвори срце за молитву само зато што је чуло од родитеља да је вера „старомодна“. Младић може изгубити поверење у Цркву јер је видео верника који виче на продавца. Девојка може помислити да је безвредна јер ју је неко из њене породице годинама засипао подсмехом.

Често ни не видимо шта смо урадили. Реч која се нама учинила као шала неком је срушила самопоуздање. Подсмешљив поглед, бачен у пролазу преко рамена и за нас безначајан, за некога је могао звучати као тихо понижавање. А речи „ма пусти то“, изговорене више да прекинемо разговор него да саслушамо човека пред собом, могле су му пресећи пут ка ономе најсветлијем што је носио у себи.

И постоји она тиха врста саблазни, можда најболнија – саблазан пропуштене прилике. Кад човек није добио оно што му је недостајало. Кад му нико није упутио добру реч. Кад га нико није загрлио у тренутку његове боли. Кад је неко прошао поред његове муке као поред туђег отпада. Понекад човек падне не зато што га је неко гурнуо, већ зато што није било никога да га подигне.

Зато Христове речи нису речи осуде, него речи дубоке бриге: да се пробудимо и видимо једни друге, јер људи су рањивији него што показују.

Кад схватимо да смо и ми понекад били камен другоме

Најболнији тренутак у читању ове Христове опомене јесте онај када човек схвати да је и сам некад био некоме саблазан. То знање није пријатно, али је лековито. То је тренутак када се човек заустави и почне другачије да гледа на своје речи и поступке.

И ту почиње нада. Јер Христос ову реч није изговорио да би нас бацио у очај, него да би отворио пут повратка. Човек који је саблазнио другога није изгубљен. Напротив – управо зато што зна шта значи повредити, може постати онај који ће другима залечити ране. Може постати онај који ће за један олакшавајући осмех, једну тиху реч охрабрења, учинити више него што је икад замишљао.

Највећа радост Неба је радост повратка – радост једне душе која се подиже. И зато свака наша пажљива реч, сваки гест доброте, сваки тренутак када смо се зауставили да некоме не учинимо тежи дан, има вредност веће промене него што можемо да замислимо.

Јер, ако је страшно повредити некога, онда је узвишено исцелити га.

Светлост Која остаје

Када све ово ставимо пред себе, видимо да Христос није желео да нас оптерети. Он је само желео да нас научи да се погледамо очима другога. Да видимо како је лако некога убити речју, и како је лако некога оживети речју.

Свет у којем живимо је већ довољно тежак: људи журе, нервозни су, уцењени временом, уморни од обавеза, затворени у своја бремена. И баш у таквом свету ове речи постају позив да будемо мало блажи једни према другима. Да се сетимо да не знамо какву битку неко води. Да не знамо колико му је храбра била одлука да тог јутра устане. Да не знамо проширује ли се у њему мрак или је на корак од светлости.

Ако бисмо макар један дан пажљивије гледали људе око себе, свет би већ био другачији. Јер, мало доброте на месту где је човек крхак има тежину већу од целе галаксије.

Зато Христове речи о воденичном камену не треба да схватимо као суд, него као позив да живимо са будним срцем. Да никога не гурнемо у таму. И да сваки наш сусрет, ма како кратак, буде прилика да некоме подупремо добро у њему.

Јер, на крају, сви смо ми – у данима радости и у данима слабости – међу онима „малим“. И ако ми можемо једни друге гледати с љубављу, колико нас тек онда Бог гледа с љубављу.

За Фондацију Пријатељ Божији: Наташа Смоловић