„Ни ја вама нећу казати каквом власти ово чиним.“ (Лк 20,8)

Данашње Јеванђеље нам говори о јединственом тренутку у Христовој мисији, када Он не одговара, када прећути, али тиме говори много више него што би било могуће речима. Његово ћутање није знак одсуства знања или слабости, него највиша врста духовне снаге.

Јеванђеље Лука, зачало 99 (20,1–8), није само успомена на разговор у храму пре више од две хиљаде година. Оно је живи тренутак који одјекује у свакој души, у сваком времену и простору. Свака реч у њему има тежину, сваки стих може бити огледало наше савести и наше спремности да се сусретнемо са Истином.

Тешко је наћи други тренутак у Христовом животу када Он тако јасно и одлучно одбија да буде средство у рукама људских калкулација. Овде не постоји објашњење, нема параболе која би ублажила или објаснила. Сваки покушај људског тумачења само би показао колико смо често спремни да искористимо истину за власт и манипулацију.

И управо у томе се огледа снажна лекција: не морамо сваки разговор водити, нити сваки одговор давати, посебно када човек у свом питању тражи више моћ него истину. Христос нам показује да је понекад ћутање највећа разобличујућа сила, јер у том ћутању одговор долази сам по себи – открива мотиве, лицемерје и намере оних који питају, више него било која реч.

Свештеници и књижевници нису Христу дошли као отворени непријатељи. Долазе као ауторитети, као „надлежни“, као они који имају право да питају. Њихова пристојност и формална коректност крију дубљи мотив: страх од губитка власти и утицаја над народом – људи више не би слепо следили њихове тумачења, већ би се окренули Христу, Истини у особи. Одбацивање Христа било је за њих најлакши начин да сачувају власт, статус и „удобну“ духовну позицију, а формална пристојност маскира страх и лицемерје.

Због тога је њихово питање које ће упутити Христу покварено: није постављено да би се тражила истина, него да би се Истина ограничила и ставила у оквир који они могу контролисати. Истина у оквиру њихових ограничења престаје да буде Истина и постаје средство, а Христово ћутање то разобличава боље него хиљаду речи.

Ово није прича о фарисејима. Ово је прича о нама

„И догоди се једнога од оних дана док је он учио народ у храму и проповиједао јеванђеље, дођоше свештеници и књижевници са старјешинама.“ (Лк 20,1)
Не долазе као очигледни непријатељи, него као они који имају право да питају, који су „надлежни“, који носе институционални ауторитет. Они не вичу, не прете, не хуле. Понашају се пристојно. Управо зато су опасни.

И постављају то питање, које звучи разумно, можда чак и оправдано:

„Кажи нам, каквом влашћу то чиниш? Или ко је тај што ти је дао ту власт?“ (Лк 20,2)

Али Јеванђеље нас учи да није свака пристојност искреност. И да није свако питање тражење. Питање није постављено да би се нешто разумело, него да би се неко ставио у оквир. Да би се Истина ухватила, дефинисала, ограничила. А кад истина стане у оквир – она престаје да буде истина и постаје средство.

„Не знамо“ – кад истина постане опасна

Христос не реагује како бисмо ми можда очекивали. Он не објашњава, не доказује, не позива се на чуда која су већ сви видели. Уместо тога, Он поставља једно једино питање. Питање које не тражи интелигенцију, него одговорност:

„Крштење Јованово – да ли беше с неба или од људи?“ (Лк 20,4)

То је питање које раздваја. Не на паметне и глупе, него на искрене и неискрене. Јован Крститељ није непозната фигура. Он је био савест народа, глас који није ласкао, човек који није тражио ништа за себе. Признати Јована значи признати да Бог делује и ван наших структура. А то је увек болно.

Фарисеји тада почињу разговор који се не води уснама, него срцем. Они не траже истину, него излаз. Не питају се шта је од Бога, него шта је безбедно. Истина се више не мери светлошћу, него последицама.

И ту се дешава оно што се дешава и данас, у безброј облика: истина се не одбацује отворено, него се одлаже, ублажава, замагљује. И на крају излази реченица која звучи скромно, а у ствари је капитулација:

„Не знамо откуда.“ (Лк 20,7)

Они знају. Али не смеју да кажу оно што знају. И то није незнање. Ово је манипулација. Ово је тренутак кад човек жртвује истину да би сачувао положај, мир, слику о себи. И то је тренутак кад се истина искривљује, не зато што је нејасна, него зато што је сувише јасна.

Христос који ћути – и тиме говори

Христов одговор је кратак, скоро шокантан у својој једноставности:

„Ни ја вама нећу казати каквом власти ово чиним.“ (Лк 20,8)

И ту настаје тишина. Али то није празнина. То је пуноћа која притиска.

Христос не ћути зато што нема шта да каже. Он ћути зато што истина не пристаје да буде део игре. Он не дозвољава да Његове речи постану аргумент у калкулацији људи који су већ одлучили да истину не следе. Истина се повлачи кад види да ће бити злоупотребљена.

И ово је једна од најтежих лекција за нас. Навикли смо да мислимо да увек морамо говорити, објашњавати, доказивати. Али Христос показује супротно: понекад је најчистији одговор – ћутање. Не као бекство, него као суд. Не као пораз, него као очување истине.

Бог не говори тамо где речи више не служе спасењу, него манипулацији.

Сви смо ми фарисеји – и ту почиње молитва

Најболније у овој причи није понашање фарисеја, него то колико нам је познато. Јер фарисеј није нужно зли човек. Он је често религиозан, вредан, образован. Али у једном тренутку бира себе уместо истине. Фарисеј је онај који зна – али бира да ћути из страха.

Сви смо ми били ту. У разговорима, у одлукама, у малим компромисима које нико не види. Кад осетимо шта је исправно, али проценимо да „није тренутак“. Кад истину заменимо тишином која није Христова, него наша.

И зато је ово јеванђелско место толико молитвено. Не зато што нуди лак одговор, него зато што нас оставља саме пред огледалом.

Не мораш свакоме да се правдаш. Не мораш свакоме да доказујеш. Али мораш бити искрен пред Богом. Ако човек не тражи истину, него полугу моћи – тишина је понекад најчистији одговор. Али ако ми не тражимо истину, онда ни тишина не помаже.

И ту, можда, почиње права молитва: да нас Бог сачува од тога да истину користимо, уместо да јој служимо; да нас научи када да говоримо – и када да ћутимо; и да нас не остави у оној опасној реченици: „не знамо“, кад у дубини душе знамо врло добро. Нека нас истина учи када да говоримо, а када да ћутимо, и да се свака наша реч служи, а не манипулише.

Господе, научи нас да знамо када да говоримо, а када да ћутимо, да наше ћутање буде сведочанство истине, а не бекство од ње.

За Фондацију Пријатељ Божији: Небојша Даниловић