Светог Николу данас готово сви „познајемо“. Или бар мислимо да га познајемо. Његова икона стоји у дневној соби, на славској трпези, у школама, на зидовима болница. За многе је он „наш“, близак, готово породичан светац. Благ старац, седих бркова, тихог погледа. Неко ко не диже глас. Неко ко разуме. Неко ко ће „прогледати кроз прсте“. И управо ту почиње проблем. Јер та слика, ма колико била топла, није тачна. Ни историјски, ни духовно. Она је настала много касније – из наше потребе да светитеље учинимо безбедним. Да их прилагодимо себи. Да нам не сметају. А Свети Никола је био све, само не светац који не смета.
Почетком 21. века, научници са Универзитета у Манчестеру, користећи рендгенску и форензичку технологију, реконструисали су лице Светог Николе на основу моштију које се чувају у Барију. Резултат је изненадио многе: Никола није био крхки старац, већ човек снажне вилице, широког лица и висок око 168 центиметара, са јасним траговима преломљеног носа. Антрополошка испитивања лобање открила су асиметрије и оштећења хрскавице која указују на тешке физичке повреде. Док иконографске представе приказују његово лице складним и благим, оригинална мерења професора Луиђија Мартина показују дубоку асиметрију носне кости и прелом који је зарастао без медицинске интервенције. Тај детаљ, невидљив на дигиталној слици због додате текстуре коже, остаје трајни форензички доказ његове мученичке историје и тела које је носило ожиљке борбе и страдања.
Тај детаљ говори више од многих књига.
Поломљен нос није украса икона. Он не припада романтичној представи светости. Он припада животу који није био удобан. Припада времену прогона, тамница, удараца. Припада човеку који није посматрао веру са стране, већ ју је бранио телом.
Свети Никола није био тих зато што је био плашљив. Био је тих тамо где тишина припада – у милосрђу. Али тамо где је истина била угрожена, он није ћутао. Он је говорио. И више од тога – деловао је.
Познат је догађај са Првог васељенског сабора у Никеји, када је Никола, не могавши да поднесе хулу Арија на Божанство Христово, ударио јеретика. Данас се тај догађај често ублажава, релативизује или се о њему говори са извесном нелагодом, као да је у питању „непримерен испад“. Али за Цркву, то није био хир, већ сведочанство. Сведочанство човека који је знао где је граница.
И ту се отвара питање које нас се директно тиче: да ли ми уопште знамо где су наше границе?
Тих у милосрђу, гласан у одбрани вере
У нашем времену све је некако изокренуто. Када треба да учинимо добро – волимо да се чује. Да се зна. Да се забележи. Да неко види, подели, похвали. Милостиња без сведока делује нам као промашај. Као да није стварна ако није виђена.
А када треба да бранимо веру – тада ућутимо.
Тада нам је незгодно. Не бисмо да се замеримо. Не бисмо да испаднемо „назадни“. Не бисмо да будемо проглашени за примитивце, фанатике, људе који „не разумеју време у ком живе“. И тако, из пристојности, из страха или из лењости, прећутимо.
Свети Никола је био потпуна супротност том механизму. Он није викао о свом добру. Напротив. Његова милостиња била је тиха, скривена, готово невидљива. Помагао је ноћу. Давао без сведока. Спасавао без аплауза. Управо онако како Христос заповеда.
Али када је у питању била истина вере – ту није било тишине. Ни компромиса. Ни „разумевања за другачије мишљење“ када то мишљење доводи у питање праву природу и учење о Христу.
Он није био благ у том смислу. Био је строг. Био је одлучан. Био је борац.
И то га чини изузетним, чак и међу светитељима.
Јер лако је бити „мио“. Лако је бити „добар“. Лако је бити светац кога сви воле. Али бити праведан – то је много теже. Праведност увек некога боли. Увек некога разобличава. Увек некога приморава да се преиспита.
Зато Свети Никола није светац за украс. Он је светац за суд. Не суд над другима – него над нама самима.
Човек који је имао разлога да се наљути
Данас смо навикли да љутњу посматрамо као нешто по себи лоше. Као слабост. Као знак неконтролисаности. Али у духовном животу постоји и праведна љутња. Она која не произлази из сујете, већ из љубави према истини.
Свети Никола је имао разлога да се наљути. Он није бранио своје мишљење. Он није штитио свој углед. Он није реаговао зато што је био увређен. Он је бранио Христа. И то не апстрактног, философског Христа, већ Живог Бога, Сина Божијег, једносуштног Оцу.
Зато његова строгост није била грубост. Његова оштрина није била насиље. Његова реакција није била неконтролисан бес, већ сведочанство да постоје границе преко којих се не прелази.
И ту се поново враћамо себи.
Колико пута смо се наљутили због ситнице?
Колико пута смо дигли глас због повређене сујете?
А колико пута смо ћутали када је вера била исмејана, релативизована, сведена на „лични доживљај“ без истине?
Свети Никола нас не пита само да ли смо пажљиви. Он нас пита – и то гласно – да ли смо побожни. Да ли нам је стало. Да ли постоји нешто што бисмо били спремни да бранимо, чак и по цену нелагодности.
Он је светац који се може наљутити. И управо зато није паметно да га сводимо на симпатичну икону. Није паметно да га претварамо у фигуру која нам никад ништа не замера.
Јер такав Никола – није прави Никола.
Снага супротна нашим навикама
Када упоредимо живот Светог Николе са начином на који данас живимо, контраст је суров. Ми смо навикли да добро чинимо на видљив начин. Да се похвалимо, објавимо, поделимо. Да буде документовано. И тако се чини да је доброта важнија од стварног дела.
А истину често превиђамо. Често ћутимо. Из страха, пристојности, лењости или жеље да не изгубимо удобност. Често „пристојност“ претварамо у компромис са лажима или неправдом. Тај парадокс је оно што Николу чини тако непогодним за наш свет. Он је био супротност: милостив у тајности, одлучан и гласан у одбрани истине.
Његова доброта није била сенка или претекст. Она је била обавеза. Не нешто што тражи пажњу, него нешто што се ради јер је исправно. А истина – она је била неприкосновена. Никола није пристајао на компромис где је истина била угрожена“; он га није признавао када је угрожавао веру.
У нашем времену, чак и мала непријатност делује као неправда. Тера нас да своју веру сводимо на приватну ствар, без последица, без одговорности. А Никола нас изазива. Он тражи да се изборимо, да ризикујемо, да будемо гласни када је потребно. У његовој логици – удобност и правда не иду заједно.
Светац који није за украс
Свети Никола је близак човеку. То је несумњиво. Он је заштитник сирочади, затвореника, људи без наде, оних које систем занемарује. Али опасност је што га често сажмемо у фигуру која само умирује. У том редукованом облику, он је безазлен.
Историја нам показује да он никада није био безазлен. Он је деловао онда када је било најтеже. Када је било опасно. Када би његова интервенција могла изазвати противљење власти, осуду, па чак и физичку опасност. Он није чекао „идеалне услове“. Делао је са свешћу да последице могу бити тешке – и да ипак мора.
И то је лекција за нас. Ми често тражимо савршене услове да бисмо учинили добро. Ми често оправдавамо нечињење „сложеношћу ситуације“. Николајев пример нас учи супротном: одговорност није условљена условима, већ је трајна и захтевна.
Питање које остаје после свеће
Када се славска свећа угаси, кућа врати у свој ритам, остаје питање: шта смо понели из тог дана? Не само уживање у гостима, у трпези, у традицији. Већ стварну лекцију: шта нас Свети Никола учи?
Он није светац једног дана. Он је личност која непрестано поставља питања:
- Да ли бранимо истину?
- Да ли смо довољно храбри да је бранимо?
- Да ли је наше добро искрено и скривено или само декорација нашег јавног имиџа?
Свети Никола нас тражи као личности, не као посматраче. Не тражи да будемо као он по снази, већ да будемо искрени. Да се сусретнемо са сопственим лукавством, кукавичлуком и лицемерјем. Да осетимо шта значи чинити добро и бити праведан у исто време.
Савремена примена
У 20. и 21. веку, често је лакше ћутати пред неправдом него заузети јасан став. Лепше нам је да будемо видљиви у добрим делима него стварно добри. Чак и они који себе називају побожнима, често избегавају сукоб са неправдом. Управо због тога, лик Светог Николе нас и данас изазива, показујући шта значи имати бескомпромисну веру и деловати у складу са њом.
Он нас позива да преиспитамо нашу „побожност“. Да ли смо спремни да ризикујемо? Да ли смо спремни да будемо гласни када је потребно? Да ли смо искрени у својој доброти?
Његов живот нас пита више него хиљаде проповеди. Он нас пита, као што је питао на Васељенском сабору: да ли смо довољно побожни. Не само у мислима, већ у делима. Не само у тренуцима удобности, већ када је непријатно. Не само када нас гледају други, већ када нико не види.
Свети Никола је близак и захтеван. Он не тражи од нас да будемо као он по снази, већ да будемо искрени. У томе лежи његова трајна актуелност. Он није само симбол или утеха. Он је мерило. Мера за наш однос према вери, правди, милосрђу и одговорности.
За Фондацију Пријатељ Божији: о. Јован Марковић