Већина нас Божић доживљава као тренутак заустављеног времена. Слике су увек исте: топла пећина, благо лице мајке, пастири који клече и та једна, мирна, Витлејемска звезда која као дискретни рефлектор обасјава сцену коју смо сместили у оквир „лепе успомене”. Навикли смо да Христа посматрамо као беспомоћно дете које тражи наше гостопримство. Али, та слика представља само пола истине. Ако Божић сведемо на идилу са разгледнице, потпуно смо промашили суштину онога што се те ноћи догодило на небу и онога што нас тек чека.
Јевреји тог времена, оптерећени тешким јармом неправде, нису чекали утеху, већ реванш. Тражили су цара који ће својим доласком исправити географију моћи силом која се не доводи у питање. Уместо тога, добили су „немоћ” која застрашује својом дубином. Витлејемска звезда није била украс, већ први сигнал космичког преврата који је свет потпуно погрешно прочитао. Док је човечанство спавало у својим политичким сплеткама, на небу се појавио „страни објекат” који је најавио долазак Овога Који је створио и материју и време. Али тада, тај долазак је био тихи упад у непријатељску територију. Бог је ушао на споредна врата, као жртва, објављујући да Његова снага није у способности да уништи противника, већ у капацитету да прими ударац и преобрази га у опроштај.
Тада је звезда била водич за неколицину. Следећи пут када се небо отвори, звезда неће бити водич. Она ће бити пресуда. Јер, како каже пророк:
„Ево, иде дан Господњи љути с гњевом и јарошћу да обрати земљу у пустош, и грјешнике да истријеби из ње. Зато ћу затрести небо, и земља ће се покренути са свога мјеста од јарости Господа над војскама и у дан кад се распали гњев његов.” (Исаија 13:9, 13)
Ватра која не греје, него чисти
Ми данас живимо у међупростору, као путници који стоје на перону док се небо над њима мења из плавог у оловно-сиво. Први долазак нам није дао теорију о спасењу, већ нам је дао догађај Љубави. Али грешка модерног човека је што мисли да ће то „време милости” трајати вечно. Божић није само сећање на рођендан; то је последња опомена пред повратак Цара Који више не долази да дели судбину пролазности, већ да преузме Своје власништво над планетом коју смо претворили у депонију сопствених ега.
Оно што Свети Јован описује у Откривењу није научна фантастика, већ сценарио који наша генерација, заслепљена сопственим ја, одбија да прихвати. Јер он говори о звездама које падају са неба и ударају о земљу као усијано камење које меље све пред собом, и сам небески свод који се цепа и нестаје као стара хартија у пламену, остављајући нас потпуно огољене пред вечношћу. За просечног човека данашњице, који верује да је врхунац опасности економска криза или промена климе, ови описи звуче као лудило...
Догађаји из Откривења – те „комете” и „метеори” који ће ударити о земљу – нису ништа друго до тренутак када Бог каже: „Доста!” То је тренутак када Свемогући прекида ланце људског лудила и зауставља историју која је изгубила компас. Христос нас је на ово упозорио директно:
„И биће знаци на сунцу и мјесецу и звијездама; и на земљи мука и невоља народима у ужасу од хуке морске и валова.” (Лука 21:25)
Свети Јован описује звезду Пелин која пада на изворе вода и чини их горким. Зар то већ не радимо сами? Али разлика је у томе што ће тај коначни удар бити вођен Божијом руком, не да би се уништио живот, већ да би се зауставило зло које ми називамо „напретком”. Страшно је читати о огњу који пада с неба, али за хришћанина је то огањ наде. Први пут је дошао као вода која гаси жеђ; други пут долази као ватра која топи челик. Оно што је у нама вечно, преживеће. Оно што је од себичности, изгореће.
Огледало на небеском своду
Данашњи човек гледа у небо само да би проверио временску прогнозу, али не види знаке времена. Ми смо генерација која је покушала да „укроти” звезде, али све што је успела је да их је претворила у навигацију за своје телефоне и позорницу за милијардерске излете. Управо ту се крије најопаснија замка. Заборављамо да смо само „подстанари“, и то само на овој планети.
Сваки метеор који Јован види како удара у земљу је симбол пада неке наше лажне сигурности. Падају звезде нашег поноса и наше технологије којој се клањамо. Христос Који је једном лежао у јаслама на слами, а затим био распет, сада стоји изнад историје. Он допушта да се „небеса затресу” не зато што је суров, већ зато што је то једини начин да се човек пробуди из хипнозе коју је сам себи наметнуо. Ми већ живимо последице свог отпадања од Бога кроз буку информација и губитак смисла – то је „пелин” који нам је већ у мислима и односима. Витлејемска звезда је светлела говорећи: „Овде је извор живота”. Ове будуће звезде из Откривења ће горети говорећи: „Ово је крај лажи”.
Повратак Судије који нас познаје
Највећи парадокс Хришћанства је у томе што је наш Судија исти Онај Који је за нас умро. Замислите судницу у којој је судија неко ко вас воли више од сопственог живота, али ко истовремено не може да поднесе лаж. Христос не долази као хладни бирократа. Он долази као Судија Који има ожиљке на рукама. Ти ожиљци су Његова оптужница против зла, али и наш једини заклон. Можда тај Други долазак неће бити инспекција наших грехова, већ коначно сударање наше таме са Светлошћу Коју више не можемо да игноришемо.
И тек сада када су се утишале светиљке и прошло Божићно славље, можемо да разумемо: Његов први долазак је био тих; жртва је принесена. Све што је требало да се уради за наше спасење – урађено је. Сада се чека повратак који неће бити реприза Божића. Неће бити пелена и неће бити тишине. Овај долазак је опис коначног чишћења света у којем творевина која већ вековима „уздише и тугује”, чекајући да буде ослобођена из канџи пропадљивости. Удар метеора из Откривења је као хируршки рез – страшан, али неопходан да би организам преживео. Јер запечаћено је:
„И звијезде небеске падоше на земљу... И небо се измаче као свитак кад се савије, и свака гора и острво покренуше се с мјеста својих.” (Откривење 6:13-14)
Живот изнад празнине
Божићна прича се никада не завршава расклапањем бадњака. Она се завршава онда када се историја поклопи са вечношћу. Налазимо се тачно на средини између онога што памтимо и онога што наслућујемо. Јевреји су погрешили јер су хтели да Бог „одради” посао за њих силом. Ми грешимо ако мислимо да је први долазак био довољан да ми наставимо да живимо као да се ништа није десило.
Зато, док испраћамо овај празник, нека сећање на Витлејемску звезду у нама пробуди и страх и радост пред оним звездама које ће тек пасти. Бити спреман не значи живети у параноји, већ живети тако да, када се небо отвори, ми у том Судији препознамо свог најбољег Пријатеља. Бог, Кога смо упознали као Љубав која страда, једини је гарант да ће Бог Кога ћемо тек упознати као Славу, бити исти тај Пријатељ. Гледајмо у небо са надом, јер шта год да падне на ову земљу – било ватра, било звезда – ми знамо да је земља већ побеђена оним што је једном из ње васкрсло. Крај света заправо није ништа друго него почетак правог живота за који смо створени. Чекамо Га, не зато што се бојимо суда, већ зато што превише волимо Слободу коју нам само Он може донети.
За Фондацију Пријатељ Божији: Небојша Даниловић