Неко вас је дубоко повредио. Можда је то било пре месец дана, можда пре десет година. Можда сте заборавили детаље, али не и осећај. Понекад вас то ухвати усред ноћи или док чекате у реду у продавници – та иста тежина у грудима, исти гнев. Мислили сте да сте превазишли, а онда се све врати као да је јуче било.
Некоме сте веровали и издао вас је. Можда вас је неко оклеветао и изгубили сте посао. Можда вас је партнер преварио. Можда вас је члан породице понизио пред свима. И сада неко каже: опрости. Треба да опростиш. Као да је то тако лако. Као да опроштај значи рећи само: „У реду је, није било страшно, идем даље.“
Али опроштај није то. Опроштај је нешто много сложеније и много дубље.
Кад нам освета делује као једина правда
Човек који вас је повредио живи као да се ништа није догодило. Осмехује се на сликама са друштвених мрежа. Спава мирно. Напредује на послу, постаје све имућнији. Срећан је. А ви се будите у три ујутро са истим питањем: зашто није кажњен? Где је правда?
То што желите да та особа осети бар део онога што сте ви осетили – то није лудило. То је људска потреба за редом у свету. Желите да се истина открије, да се зло именује, да неко најзад плати за оно што је урадио. То је нормално. Али, проблем настаје када та жеља постане једино о чему размишљате.
Сви знамо како то иде. Често почнемо да проверавамо његове профиле на друштвеним мрежама. Будимо се размишљајући шта он сада ради. Маштамо о моменту када ће коначно платити за оно што је урадио. И полако, непримећујући, почињете да живите његов живот уместо свог. Ваш живот постаје сенка његовог. Дефинисани сте оним што вам је он урадио.
Свети Јован Златоуст је рекао нешто што може да звучи чудно, али је истина: када мрзимо некога, постајемо његов роб. Он не мора да мисли на нас ни секунду, а ми живимо заробљени у тој мржњи. Он слободан, ми у кавезу. Освета је отров који пијемо надајући се да ће други човек добити шта је заслужио.
Апостол Павле нам каже: „Не освећујте се сами, љубљени, него оставите место гневу Божјем.“ Ово није позив на неку сентименталну попустљивост. Напротив, ово је шокантна тврдња. Павле не каже: „Не освећујте се јер они то не заслужују“. Он заправо поручује да не треба да се светимо јер је наша освета – смешна.
Шта ми заиста можемо да урадимо ономе ко нас је повредио? Да му упутимо ружну реч, оштетимо аутомобил или му вратимо неком сплетком? То је ситна, људска и несавршена казна која заправо само умањује правду. Одузимањем освете човеку, казна се не умањује – она се радикализује, јер прелази из пролазног у вечно.
Ако се правда не изврши овде, она се преноси у вечност. А Божји суд је несравњиво тежи и страшнији од сваке људске казне коју бисмо ми могли да смислимо. Препуштајући суд Богу, ми кривца не ослобађамо, већ га предајемо Судији пред којим нема скривања и чија је мера савршена.
Зато Бог каже: дај Мени тај терет. Не зато што ти не заслужујеш правду, него зато што само ја знам како је правилно извршити.
Шта опроштај заправо јесте
Хајде да будемо јасни: опростити некоме не значи заборавити. Не значи да је било безначајно. Не значи да сте слаби.
Постоји једна чудна верзија опроштаја која кружи данас – неки психолошки трик где себи говорите: „Можда и није било толико страшно“ или „Можда је имао своје разлоге“ или „Требало би да будем зрела особа.“ То није опроштај. То је самозаваравање.
Прави опроштај почиње признањем: било је страшно. Оно што си ми урадио је неправедно, окрутно, и последице су реалне. Али ја одустајем од права да те лично кажњавам. Предајем тај терет Ономе Који може да носи праведан суд.
Замислите да носите камен у ранцу сваког дана. Годинама. Тај камен постане део вас. Заборавите колико је тежак док га не скинете. Опроштај је тај моменат када схватите: могу да оставим ову торбу. Не морам да носим овај терет целог живота.
Христос нам је оставио молитву коју сви знамо напамет, али је ретко ко стварно чуо. У молитви „Оче наш“ говоримо: „И опрости нам дугове наше, као што и ми опраштамо дужницима својим.“ Видите ту везу? Када тражимо од Бога да нам опрости наше грехе, у истом даху говоримо да ћемо опростити онима који су нас повредили.
То није случајно. То је срце хришћанске вере.
У Јеванђељу по Матеју (18:21-35), Христос прича причу о човеку који је дуговао свом господару толико велику суму новца да није могао да је врати за сто живота. Господар му је опростио све – избрисао цео дуг. Човек је изашао слободан. И шта је урадио? Срео је свог комшију који му је дуговао мали новац – безначајну суму у поређењу са оним што је њему било опроштено. И ухватио га је за грло. „Врати ми паре!“ Није хтео да опрости ни динар.
Када је господар чуо шта се догодило, вратио га је и рекао: „Зар ти нисам опростио толики дуг? Зашто ниси опростио свом брату?“ И бацио га у тамницу.
Поента ове приче није да Бог жели да нас казни. Поента је да смо сви ми дужници који су добили више опроштаја него што могу да замисле. Колико пута смо ми повредили, слагали, издали, били себични? И Бог нам опрашта. Не зато што заслужујемо, него зато што је милостив.
Када одбијамо да опростимо некоме ко нас је повредио, заправо говоримо: мој бол је важнији од целог божанског опроштаја. Моја правда је већа од Божје милости. То је опасно место за душу.
Опроштај не значи наставити као да се ништа није десило
Хајде да будемо јасни у још једној ствари: опроштај није исто што и помирење.
Можете некоме опростити а да се никада не вратите у тај однос. Можете опростити а поставити јасне границе. Можете опростити а рећи: никада више.
Опроштај је ваша одлука, али помирење је заједничко дело. Помирење захтева две стране. Захтева да друга особа призна шта је урадила, да се покаје, да се промени.
Много људи мисли да Хришћанство захтева да се вратите у токсичну везу, да наставите да верујете особи која вас стално издаје, да се претварате као да се ништа није десило. То није Хришћанство. То је злоупотреба концепта опроштаја.
Опростите, али не будите наивни. Опростите, али заштитите себе. Опростите, али не дозволите да вас поново повреде на исти начин. Поверење се гради годинама, а разбија за секунд. Опроштај је тренутак, обнова поверења је процес – дуг, спор, условљен променом.
Можете некоме опростити чак и ако се никада не покаје. Опроштај је ослобођење вашег срца од окова гнева. То је ваша одлука, без обзира на то шта други ради или не ради.
Где је правда ако им опростимо?
Ово је питање које вас највише мучи, зар не? Ако опростим, да ли то значи да је прошао некажњено? Да ли то значи да нема правде?
Не.
Када опростимо некоме, не дозвољавамо му да прође некажњено. Напротив. Предајемо га много, много тежем суду него што би ико од нас могао да изврши.
У псалму 139, Давид пише: „Куда ћу поћи од Духа Твога, и од лица Твога куда ћу побећи? Ако се попнем на небо – тамо си; ако сиђем у ад – и онде си.“ Ово није песма о Божјој љубави. Ово је песма о немогућности бекства. Нема места у свемиру где се можете сакрити од Бога. Нема смрти која вас може заштитити од суочавања са истином.
Свако зло ће бити осуђено. Сигурно. Неизбежно. У књизи Откровења пише: „И видех мртве, мале и велике, где стоје пред Богом, и књиге се отворише... и суђено би мртвима по оном што беше написано у књигама.“ Свака повреда ће бити измерена. Свака лаж ће бити откривена. Свака суза ће бити пребројана.
Људска казна је ограничена. Али Божји суд иде много дубље. Он види мотиве. Он зна намеру. Он мери последице које ми не можемо ни да видимо.
Можда вас то не задовољава емоционално. Али то је оно што вера значи – веровати да правда постоји чак и када је не видимо, да истина побеђује чак и када изгледа као да је поражена.
Сетите се Христа на крсту. Апсолутне Невиности разапете између два злочинца. Људи око Њега вичу, ругају Му се и пљују Га. И шта Он каже? „Оче, опрости им, јер не знају шта чине.“ То су можда најтеже речи икада изговорене. Христос на крсту је показао да опроштај није слабост. Опроштај је највиша снага. То је тренутак када бирате да не одговорите злом на зло, већ да разбијете ланац мржње.
Ослобођење које тражимо
На крају, опроштај није за њега. Опроштај је за нас.
Зло које нам је учињено је реално. Али ми нисмо дужни да носимо тежину суда. То није наш посао. Наш посао је да живимо, да се исцелимо, да идемо напред.
Док носимо гнев, део нас је заробљен у тој повреди. Опроштај су врата кроз која излазимо из тог затвора. Не у заборав, не у порицање, него у живот који је већи од онога што нам је узето.
Неки људи не могу да опросте јер не знају ко би били без тог гнева. Опроштај значи да смо одлучили да наш живот више неће бити дефинисан туђим злочином. Значи да смо преузели контролу над једином ствари коју заиста можемо контролисати – сопственим срцем.
Можда опроштај није дошао одједном. Опроштај није догађај, то је пут. Корак по корак.
На крају, опроштај је чин вере. Вера да Бог види. Вера да правда постоји. Вера да можете пустити, јер неко други већ држи.
И можда најважније: опроштај отвара простор за сопствено исцељење. Док се стеже песница око тог гнева, не може се примити ништа ново. Када се пусти, руке постају слободне. Срце постаје лакше. Живот почиње опет да тече.
Опростите не зато што је лако. Опростите зато што заслужујете мир.
За Фондацију Пријатељ Божији: Мирјана Стаменковић