„Би човјек послан од Бога, по имену Јован. Овај дође за свједочанство, да свједочи о свјетлости, да сви вјерују кроз Њега.“ (Јн. 1, 6-7)
Постоје људи који оставе траг. А постоје они после којих остаје тишина у којој одјекује – истина. Свети Јован Крститељ, кога данас прослављамо, припада овим другима.
Оно што овај празник чини посебним јесте чињеница да Јован није само проповедао – он је директно послужио највећој тајни хришћанства. Дан пре Сабора, на Богојављење, славимо крштење Исуса Христа у реци Јордан. Сабор је дан посвећен кључном учеснику и сведоку тог догађаја. Као када се након велике војне победе сутрадан сви окупе да поздраве онога ко је први кренуо у јуриш, тако се хришћански свет данас сабира око лика Светог Јована.
Чак ни два миленијума након што је изговорио последње речи у тамници, његово присуство није нестало. Не у виду легенде, нити као прича из старих календара, него као неко ко и даље стоји пред нама и даје одговор – чак и кад га не желимо.
Неки га осећају у савести.
Неки у страху.
А неки у једној необичној, опипљивој ствари која се данас налази на Цетињу – у десној руци човека који је први препознао Христа.
За модерног човека то звучи скоро непристојно: рука. Кости. Мошти. Али управо ту почиње нешто много дубље од пуке традиције.
Јован није био мистик који бежи од света. Он није гледао у звезде – гледао је људе у очи и говорио им оно што нико није хтео да чује. Није био нежан. Није био углађен. Није био „духовник са Инстаграма“. Био је човек који је, у времену корупције и лицемерја, имао храбрости да каже: „Ово није у реду.“
И управо та рука, која се данас чува као светиња, била је рука човека који ју је подигао и показао на Христа: „Ево Јагњета Божијег.“ Није то био додир чаробњака, него рука сведока. Рука човека који стоји на граници старог света и нечег што тек долази.
То није случајно. Јован није био центар приче – али без њега се прича не би отворила. Као кад неко први гурне врата кроз која ће проћи читав свет.
А онда је историја урадила оно што увек ради: распала се, запалила, измешала царства и народе – а та рука је наставила да путује кроз тај хаос. Не зато што је чудесна, него зато што људи, чак и у најмрачнијим временима, осећају када пред собом имају нешто веће од себе.
Рука која није припадала ниједном царству
После Јованове смрти ништа није личило на победу. Није било славе, ни тријумфа, ни спектакла. Само један ућуткани глас и једно тело које је власт желела да заборави. Али управо ту почиње чудна логика историје: оно што покушаш да сакријеш – најчешће се појави кад најмање очекујеш.
Хришћани су од самог почетка знали да Јован није био обичан човек. Не зато што је имао „моћи“, него зато што је био радикално слободан. Та слобода је била страшна за власт. Зато су чували све што је остало од њега – не као амајлију, него као доказ да истина може да преживи и мач.
Предање каже да је управо његова десна рука, она којом је крстио Христа, остала нетакнута. И то управо зато што је симбол онога што је Јован био: човек који је дотакао оно што свет није умео да поднесе.
Та рука је вековима боравила у Антиохији, једном од најважнијих градова раног хришћанства. Тамо су људи долазили да се помоле, не зато што су веровали у кост, већ зато што су веровали у оно што та кост сведочи: да је неко једном имао храбрости да каже истину и да за то плати цену.
У једном тренутку, у Византији, почела је пракса да се светиње износе пред народ као знак да Бог није напустио град. Данас нам то делује наивно, али у временима ратова, глади и болести, људи су тражили нешто што не припада цару, не припада војсци, не припада новцу – нешто што припада само нади.
Тако је Јованова рука прешла у Цариград, у срце једне империје која се сматрала чуварем хришћанског света. Императори су јој се клањали, али ниједан није могао да је присвоји. Била је у палати, али није припадала палати.
И онда је дошла 1453.
Град је пао.
Царство се срушило.
А светиња је поново променила власника – тачније, променила је руке у које је привремено пала.
Турски султан, муслиман, нашао се са једном од највећих хришћанских светиња у својој ризници. Није је уништио. Није је исмејао. Чувао ју је као нешто што не припада ни његовој вери ни његовој власти. То је тренутак када чак и непријатељ препозна да је пред њим светиња.
Касније је та иста рука, као део једне хладне политичке игре, доспела код западних витешких редова. Не зато што су били свети, него зато што су били моћни. Светиња је поново постала предмет у рукама људи који су мислили да историју могу да држе под контролом. А историја, као и увек, само их је пустила да се заварају.
Кад се свет распада, светиње беже са обичним људима
Кад је Наполеон ушао на Малту, витешки редови су се распршили као дим. Ништа није остало од њихове наводне недодирљивости. Једино што им је преостало било је оно што нису могли да створе – оно што су само држали.
Тако је рука Светог Јована завршила код руског цара Павла I, не као трофеј, него као последња ствар коју су могли да понуде у замену за заштиту.
У Русији је та светиња коначно дошла у простор где није била ни политичка играчка ни мит, него нешто што се чува са страхопоштовањем. Руски народ, навикао на страдање и наду, разумео је шта значи да нешто преживи векове. Рука Светог Јована није стајала у музеју – стајала је у тишини, у близини молитве.
А онда је дошао 1917. Свет се поново сломио. Царства су пала као куће од карата. Дворови су горели. Идеологија је дошла да замени Бога. Бољшевици нису мрзели само цареве – мрзели су све што подсећа да човек није сам себи бог.
У том хаосу, једна жена – Марија Фјодоровна, мајка последњег руског цара – узела је најобичнију путну торбу и у њу ставила нешто што је додирнуло Христа. Нема драме. Нема фанфара. Само стара жена која излази из земље која више не постоји.
То је можда највећа истина о светињама: не спасавају их моћни, него они који знају да постоје ствари важније од живота.
Рука Светог Јована је тако прошла кроз Данску, Немачку, избеглиштво и страх. И онда – Србија. Земља која је у то време била пуна руских избеглица, изгубљених људи, уништених судбина. У знак захвалности том народу који је примио њихову трагедију као своју, Руска црква је поклонила светињу краљу Александру.
Од царског двора у Петрограду, преко револуције и бекства, до једне балканске монархије која се већ љуљала пред новим ратом – рука је настављала да иде тамо где је историја највише пуцала.
Када је 1941. године све поново експлодирало, млади краљ Петар II је, бежећи из земље, оставио светињу монасима у Острогу. Није је понео. Није је искористио као политички симбол. Само ју је предао онима који су знали да је чувају без амбиције.
Ту, у камену и молитви, провела је године док се око ње мењао цео свет.
Где се завршава историја, а почиње питање
После рата, на сцену су дошли људи који нису веровали ни у шта осим у силу. За њих, рука Светог Јована није била сведочанство, него предмет. Комад злата и камења. Музејска вредност. Нешто што може да се закључа у сеф.
Тако је 1952. године светиња одузета манастиру и однета у тишину државних трезора. Деценијама је лежала у мраку, међу бројевима, досијеима и печатима – у свету у коме ништа није имало душу. Иронија је сурова: рука која је дотакла Христа завршила је у фиоци једног система који је хтео да докаже да Христа никада није ни било.
И као што је преживела царства, империје и револуције, преживела је и то. Крајем XX века враћена је Цркви и нашла је место у Цетињском манастиру. Не у музеју, не у државном депоу, него тамо где је увек и припадала – у простору молитве.
Данас, кад човек уђе тамо и стане пред ту руку, не догађа се ништа спектакуларно. Нема светлосних ефеката. Нема гласова са неба. Само тишина. И једно тихо, непријатно питање које се појави унутра:
„Шта ти радиш са истином у свом животу?“
Јованова рука није ту да би нас фасцинирала. Она није доказ неке магије. Она је доказ да је један човек једном имао довољно храбрости да не прода себе. Да каже истину моћнима. Да не прилагоди реч да би сачувао главу.
Зато та рука и даље траје. Не зато што је света по материји, него зато што је припадала човеку који је био свет по савести.
Сабор Светог Јована је празник човека који нам највише данас недостаје – човека који зна где стоји, док цео свет иде у супротном правцу. И можда је управо зато та рука, после два миленијума, стигла овде. Не као туристичка атракција, него као неми сведок да истина увек нађе начин да преживи.
Чак и кад све остало нестане.
За Фондацију Пријатељ Божији: Небојша Даниловић