Свет у којем данас живимо подсећа на огромну чекаоницу у којој сви вичу, а нико никога не чује. Уморни смо. То није онај здрави умор након радног дана, већ тешка, оловна исцрпљеност која долази од вести које нас засипају као киша, од криза које се смењују као годишња доба и од сталног осећаја да негде каснимо. Свакодневно улазимо у неке „судбоносне” борбе: на интернету коментаришемо светске неправде, нервирамо се због глобалних завера, вичемо на екране или на пролазнике који нам стану на пут. Верујемо да би све било у реду „само када би се свет променио”.

Али, ако застанемо и загледамо се у сопствену тишину, приметићемо једну необичну и болну истину. Што више „победа” односимо на тим спољашњим фронтовима, то је у нама мање стварног мира. Док „поправљамо” универзум на друштвеним мрежама, наша сопствена кућа често гори изнутра. Вичемо на дете јер смо разочарани нечим на шта немамо утицај. Скролујемо туђе, „савршене“ животе које видимо кроз њихове АИ фотомонтаже до дубоко у ноћ, док нам сопствена стварност измиче кроз прсте. Купујемо ствари које нам нису потребне новцем који једва зарађујемо, да бисмо импресионирали људе које заправо и не познајемо.

Зашто то радимо? Зато што се боримо на погрешној страни фронта. Прави рат није онај који гледамо на вестима. Прави рат је онај који упорно избегавамо да приметимо – рат за сопствено срце.

Кавез са златним решеткама и маске које носимо

Мислимо да смо слободни зато што можемо да бирамо шта ћемо кликнути, шта ћемо обући или кога ћемо критиковати. Али та слобода је често само добро дизајнирана обмана. Ако не можете да престанете да будете бесни, ако вас сваки негативан коментар избаци из равнотеже, ако вас завист према туђем успеху гризе изнутра као рђа – да ли сте заиста слободни?

Владика Николај Велимировић је једном записао: „Слобода је као ваздух: не осећа се док не почне да је нестаје.” Ми данас губимо ваздух, а да тога нисмо ни свесни. Оно што је Православна духовна искуственост вековима називала „страстима”, данас су постали наши скривени подстанари који нам диктирају живот. То су механизми који нам полако, али сигурно, краду вољу. Гнев није само „лош дан” или темперамент; то је тихи противник који нам преотима разум и тера нас да повређујемо управо оне које највише волимо, остављајући нас касније у пустињи кајања.

Модерно друштво је постало мајстор у мењању налепница како бисмо се осећали лакше док тонемо. Неумереност у свему смо назвали „уживањем у животу”. Неспособност да контролишемо сопствене нагоне прогласили смо „правом на избор”. А болесну глад за туђим дивљењем данас пакујемо у сјајни папир „успеха”. Али, како опомиње Свети Ава Јустин Поповић: „Човек је само онолико човек, колико се бори са нечовеком у себи.” Када отров назовете леком, он не престаје да трује организам; он само постаје опаснији јер га узимамо са осмехом, верујући да се тако лечимо.

Дигитални гнев: Рат који се води палчевима

Посебно опасно бојно поље у нашем времену су друштвене мреже. Оне су осмишљене да хране управо онај део нас који би требало да смирујемо. Дигитални свет нас тера да стално поредимо своју „унутрашњост” (коју познајемо са свим манама) са туђом „спољашњошћу” (која је увек нашминкана). Ту се рађа сујета, тај невидљиви прах који нам заслепљује очи.

Колико пута смо осетили како нам срце брже куца док пишемо неки оштар одговор некоме кога никада нисмо срели? Тај гнев који осећамо пред екраном је стваран, иако је повод виртуелан. Он нам троши енергију коју смо могли да дамо ближњима. Свети оци нас уче да је „раздражљивост” једна од сила душе која треба да нам служи да одбацимо зло, али ми је данас користимо да одбацимо људе. Када нас интернет „упеца” на удицу беса, ми постајемо војници у туђим ратовима, губећи притом свој унутрашњи мир.

Ава Јустин је говорио да је савремена цивилизација „фабрика маски”. На интернету сви носимо маске успеха, праведности и среће, док изнутра вриштимо за стварним додиром и прихватањем. У том рату за лајкове и прегледе, прва жртва је увек наша искреност према себи.

Линија која сече срце на пола

Најлакша ствар на свету је пронаћи кривца ван сопственог дворишта. Увек су криви неки „они” – било да су то људи који доносе одлуке, комшије које имају другачије ставове, или просто „овај наопаки свет” који нас не разуме. То је пут најмањег отпора којим сви често корачамо. Док год ту линију разграничења између добра и зла цртамо између „нас” (добрих, исправних и праведних) и „њих” (покварених, затуцаних и злих), ми смо у овом унутрашњем рату већ изгубили.

Изгубили смо јер смо мржњу прихватили као погонско гориво. А мржња је гориво које прво сагорева резервоар у којем се налази – наше сопствено срце. Лако је осудити туђу неправду, али је бескрајно тешко ухватити себе у оној „малој”, свакодневној лажи којом чувамо своју сујету пред пријатељима.

Ту почиње прави подвиг. Владика Николај нас подсећа: „Победити себе, то је једина истинска победа коју човек може извојевати на овој земљи.” Све друге победе су само привремена примирја. Можете победити у расправи, можете доказати да сте у праву, али ако сте притом изгубили радост и задобили горчину, ви сте заправо поражени. Истина није оштар камен којим треба некоме разбити прозор, већ тиха светлост која треба да осветли наше сопствене мрачне ходнике.

Парадокс немоћи и стварне снаге

Овде долазимо до тачке коју савремени его тешко прихвата. Целог живота нас бомбардују паролама: „веруј у себе”, „само ти то можеш”, „буди јак”. Али у рату са сопственим страстима, наш понос је заправо највећи савезник непријатеља. Страст је као живи песак – што се више отимамо користећи само сопствену „челичну вољу”, то дубље тонемо у осећај бесмисла.

Права снага не лежи у напетим мишићима, већ у ономе што свет назива слабошћу – у смирењу. Постајемо непобедиви тек када искрено признамо да смо немоћни да се сами изборимо са својим унутрашњим хаосом. Свети владика Николај је често понављао: „Господе, чувај ме од мене самога.” То је кључ. Тек када престанемо да глумимо „савршене људе” и признамо своје пукотине, отварамо врата за једну већу, Божанску силу која долази да закрпи те рупе.

Покајање није седење у углу и самобичевање. То је „метаноја (μετάνοια)” – промена правца, преумљење. То је тренутак када престанемо да кривимо друге за своје лоше расположење и преузмемо пуну одговорност за своју душу. Свети оци нас подсећају да је лакше чинити чудеса него победити сопствену сујету и рећи искрено: „Погрешио сам, опрости ми”. Али управо у том „опрости” лежи атомска снага која заиста мења свет око нас.

Мали кораци ка великој слободи

Овај невидљиви рат се не води на великим саборима, нити се о њему пишу новинарски извештаји. Он се води данас, у обичним ситуацијама које живот чине стварним.

Води се у саобраћајној гужви када одлучите да не опсујете онога ко вам је пресекао пут. Води се у реду пред шалтером када одлучите да не пренесете своју нервозу на жену која само ради свој посао. Води се када одлучите да оставите телефон по страни и заиста погледате у очи особу која седи преко пута вас. Сваки пут када не вратите увреду истом мером, ви сте извојевали малу, али светлу победу на којој почива цела васиона.

Све светске револуције су кроз историју пропале из истог разлога – водили су их људи који су желели да промене систем, али нису хтели да прстом макну како би променили своје навике. Тако смо кроз векове само добијали нове господаре са истим, старим страстима.

Бојно поље је, дакле, у нашем срцу. То није апстрактна прича из старих књига, већ реалност нашег следећег импулса. Можемо наставити да губимо животну снагу пратећи туђе сукобе који нас остављају празнима, или можемо коначно прихватити изазов и ући у једини рат који је заиста вредан вођења.

Избор је наш, и правимо га сваког минута изнова. Који фронт данас бирате?

За Фондацију Пријатељ Божији: Небојша Даниловић