Кад год видим Христа на крсту, кад год осетим ту несхватљиву љубав, одушевљено кажем: „Господе, желим да будем Твој!“ Али, да ли је то заиста тако?
Дубока радост коју осетимо у тренуцима молитве лако нас превари. Тада се чини да је пут прав и једноставан. Нисам знао да ће ме живот, пре или касније, упитати: колико си заиста спреман да платиш за ту радост?
Пре неколико година, на послу сам често проводио вечери са колегом Марком. Био је тих човек, много је читао и још више ћутао. У паузама, док бисмо чекали да се заврши дуги радни дан, причао сам му о исповести као о сусрету који те потпуно разоружа, о Богу који те види онаквог какав јеси и не окреће главу од тебе. Марко је слушао пажљиво, али без иједне речи која би наговестила да га се то лично тиче. Понекад сам се плашио да сам га удавио својим причама.
А онда се десило изненађење.
Наш колега Душан био је сасвим другачији. Брз на језику, увек спреман на циничан коментар о вери. Једном је рекао да су црква и молитва „за баке које немају шта друго да раде“. А сада је седео сам у канцеларији, склопљених очију, док му је бројаница полако клизила кроз прсте.
„Пријатно си ме изненадио“, рекох му тихо. „Мислио сам да је теби све то само тема за шалу.“ Душан ме погледа. У очима му није било ни трага од оног старог подсмеха.
„Слушао сам вас често, тебе и Марка. Делoвало ми је чудно… мислио сам да се заносите. Али те речи су ми остале у глави као неки тон који не престаје. А онда ме је живот сачекао иза угла.“
Испричао ми је како је, враћајући се кући, наишао на тежак удес. Држао је за руку човека заробљеног у смрсканом аутомобилу док су чекали хитну помоћ.
„Гледа ме, очију пуних оног најстрашнијег страха, и пита: ‘Хоћу ли преживети?’ А ја, који увек имам шта да кажем, први пут сам занемео. Схватио сам колико смо крхки. Сви ми, са нашим плановима и великим причама – један тренутак и нема нас. Те ноћи сам се сетио онога што си причао: да нас Бог види без маске. Пожелео сам да неко коначно види и мене таквог. Сутрадан сам отишао код свештеника.“
Али пут којим је кренуо није био посут цвећем. Напротив.
Прво су му украли аутомобил, онај за који је радио годинама. „Знаш шта је најгоре?“ рекао ми је неколико дана касније, видно исцрпљен. „Није ауто. Него што сам том лопову пожелео све најгоре. И онда се сетим оног човека из слупаног аутомобила и помислим – сви смо под истим небом, сви смо тако близу краја, а ја бих да проклињем. Борим се са собом. Тешко иде.“
Није прошло ни десет дана, оставила га је девојка. Планирали су брак, али њој се није допадала његова „нова фаза“.
„Рекла ми је да сам постао досадан, да је гушим црквом. Целу ноћ сам гледао у телефон, хтео да јој напишем да ћу бити онај стари, само да се врати. Али осетио сам да би то била издаја овог малог мира што сам га једва нашао. Срце ми се кида на два дела – један хоће њу, други хоће Бога.“
Кулминација је дошла месец дана касније. На послу је избио озбиљан квар због којег је неко морао да сноси последице. Оптужили су Душана, иако је био потпуно невин. Добио је отказ по хитном поступку.
Дошао је да се поздрави. Изгледао је уморно, али необично чврсто.
„Нисам ја погрешио“, рекао ми је тихо. „Знам и ко јесте. Али он има децу, кредит… њега би ово дотукло. Ја ћу већ некако. Можда баш овако треба да буде. Духовник ми је рекао да крст значи укрштање моје воље са Божјом. Па, ево, укрстило се. Боли, али стојим.“
Загрлили смо се и Душан је отишао.
Године су пролазиле. Мој живот је ишао стазом коју већина назива успешном: унапређења, већи стан, породица. Удобност је постала моја свакодневица. Али понекад, у тишини, сетио бих се Душана. Питао сам се да ли је „преживео“.
Недавно сам видео Марка. Причали смо о свему, а онда поменусмо Душана.
„Срео сам га прошле недеље“, рече Марко. „Ради у једном малом месту, помаже у прихватилишту. Живи сиромашно. Али знаш шта? Гледао сам га док смо причали… Човек изгледа као да је пронашао оно што сви ми остали још увек тражимо по продавницама и летовалиштима. Има неку светлост у очима, неку тишину која те просто тера да заћутиш.“
Осетио сам како ме нешто стегло у грудима. Радост – али и она тиха, болна завист.
Ја сам остао „хришћанин“ у удобности. Када ми се догоде моји „мали крстови“ – кад ме неко увреди, кад ми нешто зафали – ја ропћем. Тражим своју правду, своју веру која не кошта ништа. Душан је кроз губитке ушао дубље, у саму суштину. Прихватио је неправду без горчине и изашао из ње нов.
Схватио сам: хришћанска радост није радост зато што се све „средило“. То је радост што те Бог довољно воли да ти сруши кулу од карата како би ти дао камен за темељ. Не можемо разумети светлост Васкрса ако бежимо од сваког Великог петка који нам живот пошаље.
Лако је ово говорити. Тешко је живети када се воље заиста „укрсте“. Али сећам се Душановог лица када је одлазио. И молим се:
„Господе, дај ми макар део те храбрости. Да следећу неправду не претворим у отров, него у степеник ка Теби. Јер ако заиста желим да идем за Тобом, морам бити спреман да идем куда год Ти водиш – чак и ако је то пут који нисам сам бирао.“
Пут је тежак, али једини који заиста некуда води.
Амин.
За Фондацију Пријатељ Божији: Лазар Раденковић