Господ није моралиста, иако морал јесте потребан. Он је Љубав, Он је сва Доброта у свој твари, који својом љубављу, Духом Својим Светим, покреће читаву творевину, сваки молекул у ваздуху! Зашто ово помињемо?
Многи се данас удаљавају од Свете Евхаристије, од Светог Причешћа, због ове чињенице, сматрајући да су превише грешни и да је потребно време да се очисте од грехова, па да тако ,,чисти“ приђу Господу и ово јесте похвално: људи желе да окупани дођу пред самога Цара Васељене и да у чистом руху дођу на свадбу Јагњета, али није и најисправније, јер многи тако месецима, па и годинама одлажу одлазак Господу на Свето Причешће, због своје недостојности, осећаја недостојности, и лукавства змије, нечастивог.
Хришћани у радости и љубави т еба да приступају стално Христу и Светој Евхаристији. Ако осећамо радост и љубав и жељу да се сјединимо са Господом, то је добар знак да нас сам Цар Славе и Господар Универзума зове на Свету Литургију и да хоће да нам опрости грехе и да нам их је већ и опростио. Не може нико доћи Оцу, ако га сам Бог Отац није претходно позвао. Не може човек желети да се причести од срца и да се сједини са Христом, ако га сам Господ није позвао к Себи, ако га није позвао на Његову Свадбу, на Свету Литургију Његове Цркве.
Зато, ако имамо порив, призив и жељу и већ размишљамо о томе да одемо на причест, знајмо да нас сам Господ зове, да нас зове наш Бог, Света Тројица: Отац, Син и Дух Свети, да кусамо са Дрвета Живота, да се хранимо Његовом небеском маном и еликсиром младости, љубави и Вечног Живота.
Не измишљајмо се, не извољевајмо се, него похитајмо чим помислимо! Не размишљајмо много о количини поста, о данима колико требамо постити; постимо колико можемо; они који посте све постове могу се стално причешћивати! Пост није апсолутни услов за Свето Причешће у смислу моралности јер храна није никакав грех! Пост је потребан ради нас самих, ради духовног баланса, аскезе, самосагледавања, здравља, молитве, побеђивања телесног егоизма који војује и на душу и који може пробудити многе друге страсти и стога је у духовном светотајинском, саборном, литургијском животу преко потребан, али није и једина морална норма за Свето Причешће. Тако је и са Светом Исповешћу, на коју можемо ићи стално, чим осетимо потребу.
За Свето причешће је потребна наша жеља, љубав и радост и свест да прилазимо самом Господу, Цару Славе и да нас Он кроз ту жељу зове к' Себи, да нас сједини са Њим на Светој Литургији, јер без Христа не можемо ни живети, ни дисати, нити бити добри.
Без Христа не можемо бити ни креативни, нити вредни, нити орни за било каква добра дела, нити вршити Његове свете заповести. Наш Родитељ нас зове Себи, Онај који је и страдао за нас и који је Васкрсао победивши смрт због нас!
Шта чекамо више!? Кад би човек знао шта прима када се причешћује, на коленима би ишао километрима да се сједини са Христом, речи су нашег великог Светог Серафима Саровског. Кроз нас благодат прима читава творевина, свака твар, свака животиња, сваки човек на планети осећа духовни потрес после одслужене Литургије и нашег причешћивања.
Зато нечастивом толико и смета Света Литургија, јер она спира као благодатна роса сва непочинства лукавог ,,После одслужене Свете Литургије, благодатна дажд као роса пада на целу планету и освештава је, а када се причешћујемо то осећа читав Универзум. Без Свете Литургије се не може нико спасти“, говорио је старац Исихије. ,,Света Литургија је служба где се спасава и обожује читав космос!“
Пожуримо док је још дан, хитајмо ка Христу, ка Светлости, ка Радости, ка Вечном Животу!
За Фондацију Пријатељ Божији, теолог, професор Верске наставе, Иван Миладиновић