Често ћемо у аутобусу, на пијаци или у чекаоници код лекара чути ону тешку реченицу: „Тако му је било суђено“. Када се деси нешто лоше, кажемо: „Судбина“. Када некоме крене наопако, кажемо: „Није му се дало“. Као да смо сви ми само статисти у неком филму који је неко други већ снимио, монтирао и пустио, а ми само немо посматрамо како се кадрови нижу.

Али, да ли је човек заиста само марионета на концима неке невидљиве и немилосрдне силе? Да ли је Бог заиста „записао“ сваку нашу псовку, сваку чашицу коју попијемо и сваку лаж коју изустимо?

Ако питате Православље, одговор је громогласан: НЕ. Судбина, онако како је свет разуме, у нашој вери не постоји.

Слепа сила насупрот Оца који воли

Стари Грци су веровали у Мојре – три старице које преду нит човековог живота. Кад оне пресеку нит, готово је. Ту нема преговора, нема молитве, нема покајања. Чак су и њихови богови морали да се покоре судбини. Слично, неке источне религије говоре о карми као о строгом закону узрока и последице: оно што урадиш мора да се врати. Као аутомат за кафу – убациш новчић и изађе чаша.

Православље каже нешто потпуно другачије. Ми не верујемо у „судбину“, ми верујемо у Божији Промисао. Разлика је као између камене статуе и живог оца: статуа не мења ништа и не слуша, а Отац те види, воли и одговара на твој вапај.

У Псалмима стоји: „Добар је Господ и праведан, и Бог је наш милостив; Чува просте Господ; бејах у невољи, и поможе ми.“ (Псалам 116, 5-6)

Ако би постојала „судбина“ у смислу да је све већ одређено, Бог не би могао да нам помогне – јер би патња била неизбежна. Божији Промисао, међутим, значи да Бог учествује у нашем животу, нуди нам путоказе и прилике да изађемо из тешких ситуација. Он није ван живота – Он нас види, чека нашу одлуку и помаже када се опредељујемо за прави корак, нудећи нам излаз из сваке провалије у коју смо сам упали.

Како Бог зна шта ће бити?

Многи се збуне када чују да Бог све види унапред: „Ако Бог већ зна да ћу сутра да се посвађам, зар онда нисам приморан да то урадим?“

Замислимо ситуацију у којој неко седи у соби са пријатељем и пушта му свој омиљени стари филм који је гледао десет пута. И он тачно зна да ће у десетом минуту главни јунак да пође погрешним путем и падне у замку. Он седи, зна крај, зна сваки корак.

Поставља се питање: Да ли то што посматрач зна шта ће јунак у филму да уради, њега заиста приморава на то? Наравно да не. Јунак у филму доноси одлуке својом главом. Посматрач само „види“ оно што јунак тренутно проживљава.

Али, овде долази најважнија разлика. Док ми, гледајући филм, не можемо да викнемо јунаку кроз екран: „Пази, не иди туда!“, Бог то може и Он то ради, јер није само неми посматрач. Он стоји изнад времена, види целу нашу стазу, али се и те како меша у наш живот – не силом, већ љубављу.

Он нам „шаље тихе поруке“: кроз савест која нас гризе пре него што нешто урадимо, кроз пријатеља који нас баш тад позове, или кроз неку неочекивану препреку која нас заустави у лошој намери. Он види да идемо ка провалији и чини све да нас упозори, али нас не везује ланцима. На крају, ми смо ти који морамо да закочимо.

Бог види наше грешке пре него што их учинимо, али одлука је увек наша. Наша слобода је стварна, а Његова помоћ нам је увек на располагању ако је прихватимо.

Као што каже Свети Апостол Павле: „А Дух (Свети) је Господ; а гдје је Дух Господњи ондје је слобода.“ (2. Коринћанима 3, 17) Баш као јунак у филму који сам одлучује шта ће учинити, ми имамо прилику да сваки корак у животу изаберемо сами – и Бог нас при томе подржава, а не приморава.

Зашто Бог ствара некога за кога зна да ће пропасти?

Многи се питају: зашто Бог ствара некога кога већ зна да ће изабрати зло или пропасти? Прво, важно је знати: Бог никога не ствара за пакао. Живот је сам по себи дар, прилика да постојимо, учимо, волимо и растемо. У Светом Писму стоји јасно: „Јер Бог жели да се сви људи спасу и да дођу у познање истине.“ (в. 1. Тимотеју 2, 4)

Бог није „штедљив“ са животом. Живот је толики дар да га Бог даје чак и ономе за кога зна да ће га проћердати. Зашто? Зато што је постојање боље него не-постојање. Постојање нам даје шансу.

Замислите воћњак. Домаћин посади сто садница. Он зна да ће неке можда нападнути болест, да ће ветар поломити неке гране. Али их саде из љубави – јер свака садница има шансу да израсте и да роди. Свака особа добија своју „стартну позицију“, ваздух, сунце и воду живота. То што неко искористи те услове за зло, а неко за добро, није Божја грешка – то је одговорност човека.

Страдање такође није знак Божје мржње или казне. У Старом Завету, прича о Праведном Јову показује да човек понекад доживи губитке и патњу без икакве кривице. Јов је остао веран, и Бог му се јавио у слави, вратио му изгубљено и показао да је страдање било пут очишћења и још дубљег познања Бога. Страдање није ћорсокак судбине – оно је прилика да учимо, исправљамо пут и приближавамо се добру.

А шта је пакao? Пакао није затвор који Бог баца људима, већ последица људских избора. То је стање у коме човек одбија доброту, љубав и Бога, и зато му Божија љубав „пече“. Као што сунце омекшава восак, али стврдњава блато – Бог свима шаље исту љубав, али људи сами одлучују да ли ће се омекшати или закрвити.

Сваки дан, сваки избор који правимо – опростимо ли, помогнемо ли, поштујемо ли друге – отвара прозор ка рају. Сваким лошим поступком који радимо, сами слажемо цигле на зидове свог пакла. Бог нам не намеће судбину; Он нам шаље смернице и прилике да свој живот учинимо добрим.

Разбојник на крсту – слобода до последњег даха

Ако и даље сумњамо у идеју да није све унапред одређено, погледајмо на Голготу. Тамо висе тројица мушкараца. У средини Христос, Бог који пати за нас. С леве и десне стране – двојица разбојника, криминалци по свим људским мерилима. Ако би све било „записано“, обојица би морала да пропадну.

Али један од њих чини нешто невероватно. Уместо да настави у своје зло, окреће се ка Христу и каже:

„Сети ме се, Господе, када дођеш у Царству Своме.“ (Лука 23, 42)

У тој једној секунди, пре него што је издахнуо, он руши своју дотадашњу „судбину“. Избрисао је године зла једним искреним вапајем слободне воље.

И шта му Христос одговара? „Записано ти је да идеш у пакао“? Не! Већ: „Заиста ти кажем: Данас ћеш бити са мном у рају.“ (Лука 23, 43)

Ово је најјачи доказ да је слобода стварна – чак и до последњег даха. Судбина није предодређена. Чак и човек који је дуго живео у мржњи и греху има прилику да изабере добро и прима Божију помоћ.

Синергија: Бог пружа руку, а ми – корак

Замислите да сте заглављени колима у блату. Можете да седите и кукате: „Таква ми је судбина, овде ћу да преноћим“. Можете и да се љутите: „Зашто ми се ово дешава?“

Православље каже: живот је синергија – заједнички рад човека и Бога. Бог нам шаље прилике, смернице и помоћ, али не врти точкове уместо нас. Ми морамо да седнемо за волан, да и додамо гас. Бог нас чека, види наше покушаје, и пружа руку – али корак морамо учинити ми сами.

У Посланици Јаковљевој стоји: „Јер као што је тело без духа мртво, тако је и вјера без дјела мртва.“ (Јаков 2, 26)

Преведено на свакодневни језик: не кривимо „судбину“ за оно што смо покварили лењошћу или лошим избором. Бог нам шаље подршку, али ми морамо да урадимо свој део посла. Када се померимо са места, када преузмемо одговорност за своје изборе – Бог нам показује пут, помаже и води.

Молитва је део те синергије. То није магија, нити аутоматско решавање проблема. То је разговор са Живим Оцем који нас слуша и на чије смернице можемо да одговоримо. Када се молимо, ми заправо мењамо ток свог живота, прихватајући Божију руку која нас води.

„Записано у звездама“ или „Записано у Срцу“?

Људи често траже сигурност у хороскопима или судбини. Лако је веровати звездама – оне не траже ништа од нас. Али Бог тражи нас. Он каже: „Ти си већи од звезда.“

Свети Оци нас подсећају: слобода је дар који нам Бог даје, а наше одлуке су огледало нашег срца. Свети Јован Лествичник пише да човек који хоће да иде путем спасења мора „сваког дана у себи ослушкивати глас Бога и отклањати оно што га удаљава од Њега“. Свети Василије Велики саветује: „Не чекајмо да нам се пружи савршена прилика, већ сваки тренутак користимо да одлучимо за добро.“

Апостол Павле каже: „Све могу у Христу који ми даје моћ.“ (Филипљанима 4, 13)

То није само реч о снази – већ о могућности да чак и малим, искреним корацима прихватимо Божију руку и изменимо свој пут. Када се молимо, када слушамо савест и окрећемо се добру, ми одговарамо на Божији промисао.

„Ево стојим на вратима и куцам; ако ко чује глас мој и отвори врата, ући ћу к њему...“ (Откривење 3, 20)

Бог куца, не разваљује врата. Наше срце је та квака.

Логика слободе

Сама логика нам говори нешто задивљујуће: ако постоји Бог, онда је судбина немогућа. Јер, ако Бог може да промени судбину – онда она није судбина. Ако не може – онда Бог није Бог.

Зашто? Зато што би судбина, да заиста постоји, морала бити већа и од самог Бога. Она би била хладан, непроменљив програм којем би и Он морао да се покори. Али Бог није машина, Он је Жива Личност. Онај Ко је створио законе природе, стоји изнад њих. Онај Ко је написао књигу живота, има моћ и да допише ново поглавље у сваком тренутку.

Зато је закључак једноставан: тамо где је Бог, тамо је Слобода. Тамо где је Отац, нема „записаног програма“, нема машине која меље наше животе.

Оловка је у нашим рукама

Следећи пут када чујемо: „Против судбине се не може“, сетимо се разбојника на крсту. Сетимо се своје слободе, јер Бог већ види цео наш живот и навија за нас да победимо – себе саме.

Није записано да морамо да патимо, нити да морамо да грешимо. Записано је само једно: да смо сви вољени и створени за вечност. Све остало остаје у нашим рукама.

Будимо храбри, прекрстимо се и кренимо. Не у оно што је „суђено“, него у оно што слободно бирамо. Рај и пакао нису дестинације на мапи, већ правци у којима се срце сваког од нас креће – и то управо сада.

За Фондацију Пријатељ Божији: Небојша Даниловић