Како је мало људи у нашем времену, чак и међу образованима, па и међу савременим „богословима“ и свештеним лицима, који исправно схватају шта је Православље и где се крије његова права суштина. Овом питању они приступају чисто површно и кроз форму, па га тумаче превише једноставно, готово наивно. На тај начин потпуно занемарују његову дубину и остају слепи за сву пуноћу духовног богатства Православља.

Упркос површном мишљењу већине, Православље није само једна од многих „хришћанских конфесија“ које сада постоје, или како се изражавају на Западу, „деноминација“. Православље је истинито, неискварено, неизопачено било каквим људским софизмима или проналасцима, изворно учење Христово у свој његовој чистоћи и пуноћи – учење вере и побожности, која је заправо живот према Вери.

Истинска Црква насупрот лажном православљу

Православље није само збир свих догми прихваћених као истинитих на чисто званичан начин. Истински православни хришћанин није само онај који мисли на православни начин, већ онај који осећа православно и живи православно, који тежи да оваплоти истинито учење Христово у свом животу.

„Речи које вам ја рекох дух су и живот су“ (Јован 6:63).

Због тога учење Христово није само апстрактна теорија, одсечена од живота, већ дух и живот. Према томе, само онај који мисли православно, осећа православно и живи православно може се сматрати православним у стварности. У исто време, човек мора да схвати и памти да Православље није само и увек оно што се званично назива „православним“, јер у нашим лажним и злим временима појављивање псеудо-православља, које подиже своју главу и које је успостављено у свету, јесте једна изузетно тешка, али нажалост већ неоспорна чињеница. prijateljboziji.com

Ово лажно православље свирепо тежи да собом замени истинско Православље, као што ће у своје време Антихрист тежити да собом истисне и замени Христа. Православље није само нека врста чисто земаљске организације, која је вођена јерархијом која држи службу у цркви која се званично назива „православном“. Православље је мистично „Тело Христово“, чија је Глава сам Христос (уп. Еф. 1:22-23; Кол. 1:18, 24) и које у свом саставу садржи не само свештенство, већ и све оне који истински верују у Христа, који су на законит начин кроз Свето Крштење ушли у Цркву коју је Он основао – како оне који живе на земљи, тако и оне који су се упокојили у вери и побожности.

Православље као Тврђава Истине, а не „монопол“ свештенства

Православна Црква није никаква врста „монопола“ свештенства, како мисле незналице и они који су туђи духу Цркве. Она није очевина овог или оног јерарха или свештеника. Она је блиско исплетена духовна заједница свих оних који истински верују у Христа, који тежи да на свети начин очувају заповести Христове са јединим циљем да наследе вечна блаженства, и који, ако греше из слабости, искрено се кају и теже да: „роде родове достојне покајања“ (Лука 3:8). prijateljboziji.com

Световни елемент Цркве, истина је, не може бити потпуно уклоњен из света, јер људи који улазе у њу и даље живе на земљи, те је „земаљски“ елемент у њеном саставу и спољашња организација неизбежна. Ипак, што има мање овог „земаљског“ елемента, биће боље за њене вечне циљеве. У сваком случају, овај „земаљски“ елемент не би требало да замрачи или потисне чисто духовни елемент – ствар спасења душе за вечни живот.

Први и основни критеријум који можемо користити као водич у разликовању Истините Цркве Христове од лажних цркава (којих сада има веома много!) јесте чињеница да је она сачувала Истину нетакнутом. Јер, према Речи Божијој:

„Црква је стуб и тврђава Истине“ (1. Тим. 3:15).

У њој не може бити никакве неистине. Свака заједница која у свом имену званично проглашава или потврђује било какву неистину, више није Црква. Не само највиши служитељи, већ и верници морају избегавати сваку лаж, сећајући се упозорења: „Зато одбаците лаж, и говорите сваки истину са својим ближњим“ (Еф. 4:25), и „Не лажите један на другог“ (Кол. 3:9). Хришћани морају увек да се сећају да је, према речима Христа Спаситеља, лаж од ђавола, који је „лажов и отац лажи“ (Јован 8:44).

Тамо где постоје лажна учења, тамо нема Истинске Цркве Православне! Уместо ње, ту је лажна црква коју Свети Визионар описује у Апокалипси као: „Велику блудницу, која седи на водама многима, с којом се блудничише цареви земаљски“ (уп. Откр. 17:1-2).

Опасност модернога „духа времена“

Застрашујуће је и помислити да у нашим безумним данима примећујемо немали број покушаја да се Истинита Црква Христова претвори у „јавну кућу“ – и то не само у фигуративном значењу, већ и у буквалном смислу, када се прељуба и свака нечистота чак и не сматрају за грех. Видели смо пример у такозваној „Живој цркви“ након Револуције у Русији, а данас у лицу свих савремених „модерниста“, који теже да „олакшају благи јарам Христов“ (Матеј 11:30) и да издају целокупну аскетску грађу наше Свете Цркве, озакоњујући сваки грех. Говорити овде о Православљу није исправно, без обзира на то што су догме вере можда формално остале нетакнуте! prijateljboziji.com

Истинско Православље је туђе свакој врсти мртвог формализма. У њему нема слепог придржавања „слову закона“, јер је Православље „дух и живот“. Где све изгледа исправно из спољашње и чисто формалне тачке гледишта, не мора да значи да је тако и у стварности. У Православљу не може бити места за језуитску казуистику и изреку: „Човек не може згазити закон, али га може заобићи“. Православље је Једна и Једина Истина, чиста Истина, без икаквих примеса лажи, зла или преваре. prijateljboziji.com

Подвиг као темељ православног живота

Најважнија ствар у Православљу је подвиг молитве и поста, који Црква велича као „чудесни мач“ којим ударамо непријатеље нашег спасења. Управо кроз овај подвиг наше душе су просветљене Благодаћу, како учи Свети Григорије Палама.

Сам Христос је нагласио значај овог подвига када ученици нису могли да изагнају демона: „Овај се род (демонски) изгони само молитвом и постом“ (Матеј 17:21).

Тумачећи ово, Свети Теофан Затворник пита: „Можемо ли сматрати да тамо где нема молитве и поста, већ постоје демони?“, и одговара: „Можемо. Демони, када улазе у особу, не јаве увек свој улазак, већ се крију, тајно учећи своје домаћине сваком злу. Особа може бити убеђена да сама све ради, док заправо само испуњава вољу својих непријатеља“.

Из овога се изводи закључак: где су пост и молитва запостављени, тамо нема трага од Православља – тамо је обиталиште демона. Сви ови „слободоумни“ мислиоци који теже да омаловаже значај подвига, колико год викали о својој верности догмама, показују се као одступници.

Увек ћемо се сећати да формално Православље нема циља ако у њему нема „духа и живота“ – а „дух и живот“ Православља је прво и пре свега у подвигу молитве и поста. Без подвига нема ни истинског хришћанства. Господ каже:

„Ко хоће за Мном да иде, нека се одрекне себе и узме крст свој, и за Мном иде“ (Марко 8:34).

Истински хришћанин је онај који је спреман да се распне у Име Христово. Свети Апостол Павле понавља да сви истински хришћани морају бити подвижници: „А који су Христови, распеше тело са страстима и жељама“ (Гал. 5:24).

Човек који воли да проводи време уживајући, не мислећи о самоодрицању, већ се постојано ваља у телесним задовољствима, потпуно је неправославан. Свети Исаак Сирин учи: „Пут Господњи је свакодневни крст. Нико се не уздиже ка небесима живећи лагодно“. То је онај „широки и пространи пут“ који, по речима Господа, „води у пропаст“ (Матеј 7:13).

Ово је, дакле, Православље – или Истинито Хришћанство!

Блажени Аверкије Џорданвилски
Са руског превео и припремио: Иван Попов