Сваки пут када се приближавамо данима Велике седмице, суочавамо се са парадоксом који ломи разум, а исцељује срце. У вихору догађаја који воде ка Голготи, Велики Четвртак стоји као тиха, осветљена соба усред олује. Он није само сећање на један историјски оброк пре две хиљаде година, већ дан када вечност постаје нешто што можемо да дотакнемо. Док се спремала издаја, док су сребрњаци већ звецкали у Јудиној кеси, у једној соби догодила се највећа револуција у историји постојања: Бог је одлучио да не буде само наш посматрач, већ наша храна.
Често замишљамо Бога као некога далеко, у „светлости неприступачној“. На Велики Четвртак та светлост постаје хлеб на столу. Христос узима најобичније елементе наше свакодневице и претвара их у нову стварност.
У Светом Писму читамо речи: „И кад јеђаху, узе Исус хљеб и благословивши преломи га, и даде ученицима, и рече: Узмите, једите; ово је тијело моје. И узе чашу и заблагодаривши даде им говорећи: Пијте из ње сви; Јер је ово крв моја Новога завјета која се пролијева за многе ради отпуштења гријеха“ (Мт. 26, 26-28).
Ове речи нису метафора. Оне су суштина нашег опстанка. Без тог оброка, остајемо затворени у границама овог пролазног живота, осуђени на глад коју ништа земаљско не може заситити.
Понизност која лечи гордост
Пре него што је преломио хлеб, Господ је урадио нешто што је збунило чак и Његове најближе ученике. Узео је убрус, опасао се и почео да им пере ноге. У оно време, то је био посао најнижих слугу, нешто што је било незамисливо за учитеља, а камоли за онога кога су препознали као Месију. Свети Николај Жички каже: „Цар славе клечи пред рибарима.“ То није био гест за јавност, већ лек за гордост у нашим срцима.
Гледајући Христа са лавором воде, схватамо да у Православној духовности пут ка горе увек води одоздо. Не можемо примити Хлеб Живота ако нисмо спремни да „оперемо ноге“ једни другима – да прихватимо ближњег са свим његовим манама. Господ нам показује да истинско господство није у заповедању, већ у служењу. „Јер сам вам дао примјер да, као што ја учиних вама, и ви чините.“ (Јн. 13, 15) – позив је да престанемо да меримо ко је већи, а почнемо да меримо колико љубави можемо пружити. Без тог смирења, Тајна Вечера за нас остају врата закључана за наше срце.
Трпеза коју издаја не може поништити
Једна од најпотреснијих чињеница Великог Четвртка је да је за трпезом седео и Јуда. Господ му није ускратио ни хлеб ни вино, иако је знао сваку мисао његовог срца. Он не прекида вечеру због издајника. То нас плаши и опомиње: грех нас не удаљава увек физички од Бога – Јуда је био најближи, делио је чашу са Сином Божјим.
Његова трагедија није у томе што је грешан, већ што је дозволио да му среброљубље превлада. Христове речи одзвањају: „тешко ономе човјеку који изда Сина Човјечијега; боље би му било да се није родио онај човјек“ (Мк. 14, 21), а молитва нас подсећа: „нећу Те предати непријатељима Твојим, нити ћу Ти дати целив као Јуда“.
Ова вечера није само сећање на прошлост. Сваки пут када приђемо Чаши, она се дешава опет – сада, овде, у нашим срцима. У Православљу нема „пре две хиљаде година“; Христос је увек присутан, а речи које је изговорио живе у сваком тренутку. Као што је приликом стварања света реч „Нека буде светлост“ запалила механизам који и данас обасјава планету, тако и речи „Ово је тело моје“ чине да сваки православни олтар постане место где се догађа та вечера. Свети Јован Златоусти каже: „Није ово дело људске моћи. Он, Који је тада на оној Вечери то учинио, и сада то исто чини.“
Гетсиманија: усамљеност која рађа љубав
Често тражимо велика чудеса у необичним стварима – у сузама икона или предсказањима – а занемарујемо оно што је пред нашим очима. Најобичнији хлеб који месимо својим рукама и кап вина из винограда на Литургији постају нешто незамисливо веће. Тада се наше смртно тело сусреће са Животом који не престаје.
Знајући за Јудину издају, Христос након вечере у Гетсиманији моли Оца: „Ава оче! све је могуће теби; пронеси чашу ову мимо мене; али опет не како ја хоћу него како ти“ (Мк. 14, 36). Док ученици спавају, савладани умором и тугом, Христос носи терет који ниједан од нас сам не би могао поднети – показујући шта значи љубав која не бежи пред муком. Овде се открива срж хришћанства: свака реч изговорена у Литургији – „Ово је тело моје“ – чинећи да свака Литургија буде лични сусрет са Христом који нас, кроз Своју жртву у врту и на крсту, изводи из таме смрти у светлост Васкрсења.
Живети Велики Четвртак свакога дана
Када се угасе свеће и када се вратимо својим домовима, Велики Четвртак не би смео да остане само један датум у календару. Он је позив на нови начин живота. Ако смо примили Хлеб Живота, ако смо осетили понизност Онога који пере ноге, онда наш живот после тог дана мора имати другачији укус. Сваки сусрет са другим човеком постаје прилика да применимо оно што смо научили – да служимо, праштамо и не издајемо љубав ради ситних интереса.
Ми нисмо само посматрачи Христовог страдања, већ учесници Његове победе. Велики Четвртак нам отвара пут ка Вечности, осветљен нашом љубављу према ближњима. Док се припремамо за Велики Петак, то радимо са надом коју нам је дала Тајна Вечера. Смрт нема последњу реч, јер смо већ осетили Живот који је јачи од гроба.
Нека нам Бог подари да приступимо Светој Чаши не из навике, већ са дрхтајем радости, знајући да у малом парчету хлеба и капи вина примамо Онога Који нас воли више него што можемо сами себе волети.
Христос је међу нама – и сутра, и прекосутра, и у све дане до краја века. Приђимо Му са страхом Божијим, вером и љубављу, јер трпеза је постављена, а Домаћин нас чека раширених руку.
За Фондацију Пријатељ Божији: Небојша Даниловић