Велики Петак није само успомена на један догађај из прошлости. То је дан када се вечност сусреће са нашом пролазношћу, а Божија љубав са људским грехом. Пред Крстом и Плаштаницом, свака реч постаје сувишна, а срце почиње да куца у ритму тајне спасења.
Ко је крив за Голготу? Лако је рећи: Јуда, Пилат, првосвештеници. Али истина је тежа. Крст на који је Христос распет није само дрво на Голготи – то су наши греси. Ексери – наши греси. Трње од којег је исплетена Његова круна – такође наши греси. Голгота није само далека прича, већ стварност у којој сваки човек има свој удео. Не да бисмо се сломили, већ да бисмо разумели цену која је плаћена за нас.
„Од ове љубави нико нема веће, да ко живот свој положи за пријатеље своје“ (Јн. 15, 13). Христос је пристао да Га људски род уздигне на Крст. Од тог часа, Крст више није знак срама, већ знак спасења и наде. Његове ране, нанесене нашим безакоњем, постале су наш лек.
Када данас окренемо леђа ближњем, када изговоримо реч која повређује, када изаберемо себе уместо другога – трње се плете даље. Ако заиста волимо Спаситеља, не додајмо Његовој круни ново трње својим гресима.
Усамљеност која је све поднела
Постоји бол тежи од физичке патње – бол одбачености. Христос је на Крсту понео и једно и друго. Бичевање, трње, ексере – то је спољашња страна страдања. Али унутрашња је још тежа: Јуда Га је издао, Петар се одрекао, ученици побегли.
Онај који је свима пружао утеху – није имао никога да Га утеши. И тада је из Њега изашао крик који нико не може да чује равнодушно: „Боже мој, Боже мој, зашто си ме оставио?“ (Мт. 27, 46).
То није крик безнађа. Христос изговара речи Пса10лма, показујући да ни најдубља тама није изван Божијег промисла. Његово страдање није знак одсуства Оца, већ пуноћа жртве за спасење света. Бог је примио на Себе и нашу најдубљу усамљеност – да нико више не би био сам у њој.
И данас, када човек остане сам у болници, када га забораве у старости, када изгуби блиског – Велики Петак постаје његова стварност. Христос је већ био тамо. Зато свако може да каже: нисам сам.
Живот који ниче из Гроба
Најтеже питање за човека јесте питање смрти. Свако ко је стајао поред ковчега осетио је хладноћу гроба која одузима дах. На Велики Петак, тај страх се сусреће са Богом.
Јер, смрт коју на Велики Петак гледамо није обична смрт. То је смрт наше смрти. Христос је ушао у гроб да би разрушио тамницу у којој смо били затворени. Из те страшне и свете тишине Гроба, већ се наслућује коначни одговор на човеков пад: „Где ти је, смрти, жалац? Где ти је, пакле, победа?“ (1. Кор. 15, 55).
Гроб више није безизлаз, већ праг. Бог је ушао у њега да би га осветлио изнутра.
Када целивамо Плаштаницу, ми не љубимо мртву слику, већ љубав која је ишла до краја. Христос нас назива пријатељима, чак и када Га заборављамо. Он не тражи расправе, већ срце. Као да нам говори: „За тебе сам гладан био, за тебе сам жедан, за тебе сам муке поднео. Заузврат желим само једно – да Ме љубиш.“ Јер тамо где људи виде мрак, Бог је већ запалио светлост.
Позив на љубав која лечи
Велики Петак је дан када је Љубав изабрала да умре – да бисмо знали да ништа, па ни наш најтежи грех, није јаче од те Љубави.
„Заповијест нову дајем вам: да љубите једни друге, као што ја вас љубих, да и ви љубите једни друге“ (Јн. 13, 34). То није само заповест, већ начин живота. Сваки пут када опростимо, сведочимо да Његово страдање није било узалуд. Сваки пут када помогнемо другоме, постајемо учесници љубави која спасава.
Спаситељ не тражи велика дела, већ срце налик Богородичином – тихо, верно, пуно љубави. Њена тишина под Крстом није била празна, већ испуњена поверењем које превазилази разум. Та тишина лечи страх, сумњу и ону дубоку рану у човеку – осећај да је сам и заборављен.
Док стојимо пред Плаштаницом, разумемо: овај дан, колико год био страшан, води ка Васкрсењу. „У свијету ћете имати жалост; али не бојте се, jа сам побиједио свијет“ (Јн. 16, 33).
Коначно, Велики Петак нас учи да љубав није само осећање, већ избор и дело. Да бисмо разумели цену Крста, морамо видети себе на њему – али не са очајањем, већ са благодарношћу. Христос је понео све наше грехе, све наше слабости и све наше страхове.
Сада нас позива: одговори љубављу. „Волео сам те до краја. Воли и ти Мене“ (уп. Јн. 13, 1).
Клањамо се Твојим страдањима, Христе! Покажи нам и Твоје славно Васкрсење. Амин.
За Фондацију Пријатељ Божији: о. Јован Марковић