Вера није списак дужности, већ откуцај срца које воли. Она мора бити слободна, испуњена чежњом према Господу и непоколебљива, али никада крута или ригидна. Када веру сведемо само на правила и законе, губимо слободу, а отварамо врата гордости и фанатизму. Правила без љубави не воде у Царство Небеско, већ у духовно сапињање.

Однос са Богом, а не форма

Господу није потребно наше пуко ишчитавање молитава нити задовољење форме. Он тражи тебе.

Стани пред Њега отвореног срца.
Исповеди се, заплачи, покај се.
Тражи помоћ и покажи Му своју љубав.

Не држи се грчевито правила. Имај жив однос са Богом који се прелива из молитве у твој свакодневни живот и односе са ближњима. Радуј се, воли, чини добра дела – јер је и сам Господ све чинио из чисте љубави. Од нас тражи само двоје: покајање и љубав.

Буди живи доказ вере

Права вера се не доказује речима, већ животом. Она се види у:

Праштању и милосрђу.
Смирењу и благости срца.
Храбрости и поверењу у живот.

Вера и страх од живота не иду заједно. Затвореност и вера су туђи једно другом.

Мораш се одлучити свим својим бићем: где си и чији си. Тек када храбро и са радошћу кренеш путем који си одабрао, Господ може да ти помогне. Он чека твој покрет, твоју жељу и твој правцу да би те даље усмерио.

Вера се кали у тишини и болу

Постоје периоди затишја када нам је потребно да се очистимо, али постоје и тренуци када стојимо у месту из страха. Снага вере се не гради на сигурности у оно што долази, већ на поверењу у Невидљивог.

Права вера се кали када око нас нема знакова бољитка, али ми ипак знамо да Господ уређује све на најбољи начин.

„Вером ходимо, а не гледањем...“ – Баш као што мајка носи дете под срцем; не види га, али осећа како у њој расте нови живот. Тако и вера у нама рађа нови живот који треба пригрлити.

И када те живот највише заболи, и када паднеш најдубље – подигни се. Настави даље са сазнањем да те Бог воли. Он је Љубав, и Он те у сваком тренутку чека раширених руку.

(Приређено према поукама протојереја-ставрофора Петра Лукића)