Када данас први пут укључимо телефон, било да је амерички, кинески или корејски, он нас одмах пита једну једноставну ствар – који језик желимо да користимо. Ако изаберемо српски, систем ће се најчешће аутоматски пребацити на ћирилицу. Исто се дешава и на рачунару, у савременим програмима, па чак и када разговарамо са вештачком интелигенцијом. Довољно је да напишемо „одговори на српском“ и систем готово увек прелази на ћирилицу, јер је управо она најпоузданији начин да препозна српски језик у мору веома сличних језика.
Тако долазимо до једне необичне сцене нашег времена: машине, које немају ни порекло ни памћење, често јасније препознају наш језички идентитет него ми сами.
И ту почиње питање које није техничко, него дубоко лично: Ако нас алгоритми тако лако препознају, зашто ми сами себе све теже препознајемо?
А иза тих слова која данас светле на екранима стоје векови једног духовног труда. Стоје људи који словенским народима нису донели само писмо, него и могућност да Богу говоре својим језиком. Зато празник Свете браће Кирила и Методија није само сећање на два велика мисионара, већ подсећање да писмо може постати чувар душе једног народа.
Јер човек најдубље мисли управо оним језиком којим се моли, плаче и воли.
Добровољно повлачење ћирилице из свакодневног живота – са екрана телефона, из приватних порука, са натписа продавница, из реклама, па чак и из школа – не догађа се данас под притиском неке стране силе. Нико нас не приморава да напустимо своје писмо. И управо зато је ова појава озбиљнија него што делује на први поглед.
Оно што човек изгуби под силом може једном и да врати. Али оно чега се одрекне из равнодушности, обично губи много дубље.
Када идентитет престане да буде извор унутрашње снаге, он полако почиње да делује као терет. Зато питање ћирилице није само питање слова. То је питање односа човека према сопственом наслеђу.
Између навике и илузије модерности
Било би неозбиљно све објаснити једноставном причом о „издаји традиције“. Живот је сложенији.
Многи људи пишу латиницом јер им је тако брже. Неко је на то навикао још у школи. Неко ради у међународној фирми. Неко користи програме и тастатуре које су деценијама прављене пре свега за енглески језик. Неко жели да делује модерније. Неко једноставно не размишља о томе.
И ту треба бити поштен: ниједан народ не живи изоловано од света. Српски народ је вековима примао утицаје са разних страна – византијске, турске, аустроугарске, западноевропске – и управо зато је наша култура сложена и богата.
Двоазбучност сама по себи није проклетство. Проблем почиње онда када сопствено писмо постане сувишно чак и тамо где би требало да буде природно.
Када у сред Београда можете данима ходати улицама а да готово не видите ћирилицу.
Када дете без проблема чита енглески интерфејс на телефону, али споро чита српску ћирилицу.
Када човек осети нелагоду да службену поруку пошаље својим писмом, јер му делује „непрактично“, „чудно“ или мање професионално.
Тада више није реч само о практичности. Тада почиње тихо померање унутрашњих граница.
Народ који је писмо чувао у манастирима
Од мисије Свете браће, преко Охрида и Хиландара, па све до преписивача у временима ропства, нит писма постала је нит памћења.
Српска ћирилица није настала као маркетиншки избор нити као питање визуелног стила. Она је вековима чувана као део духовног и културног континуитета народа.
После пада српске средњовековне државе, манастири су постали места где се није чувала само вера, већ и писменост, памћење и идентитет. Иако државе није било, остајале су књиге. Остајала су слова. Остајало је богослужење.
Није случајно што су многе старе српске књиге преписиване управо у временима највећег страдања.
Човек најбоље види шта му је важно онда када је у опасности да то изгуби.
Током аустроугарских притисака, а касније и у време НДХ, ћирилица није била доживљавана као безазлена графика, већ као јасан знак идентитета. Зато је и забрањивана. Не зато што су слова сама по себи опасна, већ зато што је писмо носило памћење народа.
И ту долазимо до једног парадокса савременог доба.
Оно што су некадашње империје покушавале да потисну силом, ми данас понекад напуштамо сами – из навике, комфора и равнодушности.
Модерност без лица
Лако је поверовати да ћемо, ако се што више прилагодимо глобалним обрасцима, постати модернији, успешнији и прихваћенији.
Али ту се крије једна опасна замена теза.
Модеран човек није онај који је заборавио ко је, него онај који уме да живи у савременом свету а да притом не изгуби себе.
Јапанци користе своје писмо. Грци чувају своје. Руси своје. Јевреји су после две хиљаде година обновили хебрејски језик као живи језик народа. Нико од њих не мисли да је због тога мање савремен.
Само код нас се понекад ствара чудан утисак да је одрицање од сопственог обележја знак напретка. Али човек, који непрестано покушава да личи на све друге, временом почиње да губи сопствено лице.
У Православном предању постоји једно важно правило: човек не губи себе одједном. Губи се постепено – кроз навике, кроз расејаност, кроз неприметно удаљавање од Извора свог живота. Зато су Свети Оци толико говорили о пажњи. Не само пажњи према великим стварима, већ према малим свакодневним изборима. Јер се човеков карактер управо у њима обликује: „Ко је веран у најмањем, и у многом је веран; и ко је неправедан у најмањем, и у многом је неправедан.“ (Лк. 16, 10)
Психологија стида
Када се човек удаљи од нечега што је некада сматрао својим, често почиње да тражи оправдање за то удаљавање. И ту настаје чудна појава: оно што нам је до јуче било природно одједном почиње да делује застарело, непрактично или сувишно. То није увек свестан презир. Чешће је реч о тихом унутрашњем стиду који човек ни сам себи не признаје. Зато нас понекад и нервира када видимо некога ко доследно користи ћирилицу. Не због слова самих по себи, већ зато што нас подсећају на нешто што смо у себи потиснули.
Ту се јавља унутрашњи сукоб између онога што јесмо и онога што смо прихватили да будемо.
А човек који не жели да се суочи са тим сукобом често почиње да омаловажава оно што је некада сматрао својим.
Није ствар у словима
Важно је рећи и ово: нико се неће спасити само зато што пише ћирилицом.
Постоје људи који пишу ћирилицом а живе потпуно без икакве дубине, вере или моралне одговорности. Зато би било погрешно свести целу причу на културни фолклор. Суштина није у томе да су једна слова „света“, а друга „непријатељска“. Суштина је у питању: да ли човек има жив однос према ономе што је наследио?
Јер када народ почне да све своје доживљава као терет, временом престаје да верује и у вредност сопственог постојања.
А народ који изгуби поштовање према себи постаје лак плен сваком туђем моделу, идеологији и тренду.
Крст у средини
Наш стари симбол са крстом и четири оцила носи једну дубљу поруку коју данас често и не примећујемо.
Четири слова С не стоје случајно окренута леђима према Крсту. То није знак устукнућа или непоштовања, већ слика свесне и будне страже. Попут војника који су заузели своје положаје, она леђима штите средиште, спремна да одбране Крст са све четири стране света.
У српском бићу и идентитету то средиште које се брани никада није била политика, нити тренутни интерес, нити идеологија.
То је унутрашња вертикала човека – оно свето место у коме се сусрећу вера, памћење и слобода.
Када та вертикала ослаби човек почиње непрестано да тражи потврду споља. Данас у трендовима, сутра у политици, прекосутра у туђем мишљењу.
„Боље је уздати се у Господа неголи ослањати на човека.“ (Пс. 118, 8)
А човек који више не зна ко је тешко може наћи мир, ма колико признања добио.
Повратак почиње од ситница
Ниједан закон неће вратити ћирилицу ако је људи у себи више не осећају као своју.
Љубав према сопственом наслеђу не може се наметнути декретом. Она почиње тихо.
Тако што ћеш написати поруку својим писмом.
Отворити са дететом ћириличну сликовницу, да заједно гледате та топла, обла слова док му читаш причу.
Сетити се да писмо није само средство комуникације, већ траг једног дугог пута којим је народ прошао.
Јер човек се не губи одједном.
Губи се полако, прихватајући да празнина постане нешто нормално.
Али исто тако може и да се врати.
Тихо.
Корак по корак.
Кроз оно што свакодневно бира да буде.
За Фондацију Пријатељ Божији: Небојша Даниловић