„Пост није одрицање од хране, него одрицање од греха.“
„Бог не гледа шта је на тањиру, него шта је у срцу.“
„Није пост у храни, него у љубави.“

Ако ових дана прошетате међу верницима, неретко ћете чути управо ове фразе које су постале својеврсни модерни духовни изговори. На папиру, те речи звуче узвишено, готово терапеутски. Међутим, проблем настаје када их изговара неко ко управо почиње ручак, а испред њега на столу стоје тањири са сиром, јајима или месом.

Петровски пост, који је пред нама, по правилима Цркве спада у блаже постове – разрешена је риба већином дана, уље и вино су ту, нема оне строге аскезе карактеристичне за Велики пост. Али чак и у тако благом оквиру, сир и јаја и даље нису пост. Ту се сусрећемо са необичним парадоксом савременог доба: великим речима лечимо лошу праксу. Фразом о „духовном посту” често само штитимо свој комфор од било каквог стварног одрицања.”

Пост је оно што стварно и дубоко мења ритам човека. Међутим, између наше замисли о себи као духовним бићима и стварности коју показује наш тањир, крије се истина о томе да ли и зашто уопште постимо. Најтачније би било рећи овако: пост нас враћа суровој стварности о нама самима. А то зна да боли много више него што смо спремни да признамо.

Илузија „меканог поста” и бег од стварности

Ми смо мајстори преговора са сопственом савешћу. Када наступи период поста, савремена прехрамбена индустрија нам нуди све: од посних сирева и биљних шлага до посних мајонеза и виршли од соје. Могуће је провести цео пост, а да наш укус, наш кулинарски хедонизам и наша засићеност не осете ни најмањи потрес. То је суштина „меканог поста” – форма је задовољена, налепница „посно” је ту, али унутрашњи човек је остао потпуно исти. Стари ритам живота је умотан у ново, политички коректно паковање.

Свети Јован Златоусти је на то упозоравао још у четвртом веку, користећи речи које данас погађају још директније: „Каква је корист кад не једемо месо, а уједамо и прождиремо своју браћу?”

Ову изреку Светог Јована Златоустог данас често злоупотребљавамо како бисмо оправдали сопствени немар и оно мрсно поједено јаје у току поста. Међутим, светитељ тиме није хтео да каже како је уздржање од хране небитно, већ управо супротно – да је физички пост узалудан ако га не прати духовна промена. Он не поручује „једите шта хоћете, само будите добри”, него опомиње да је бесмислено изгладњивати тело ако душа остаје дивља и нетакнута. Напротив, ако заобилазимо физички пост, укидамо једину реалну кочницу коју смо имали током дана.

Христос не укида пост, већ лицемерје

Још већи штит за наш комфор проналазимо у погрешном тумачењу самог Јеванђеља. Желећи да себи олакшамо подвиг или га потпуно избегнемо, често тријумфално наводимо Христове речи: „Не погани човека што улази у уста; него што излази из уста оно погани човека” (Мт. 15, 11). Касније Исус то додатно објашњава ученицима: „Јер из срца излазе зле помисли, убиства, прељубе, блуд, крађе, лажна свједочанства, хуле...”

Помало је иронично, па и опасно, што се овај стих данас користи као главни аргумент против поста. Христос овде уопште не говори о црквеном посту. Он одговара фарисејима који су Његове ученике оптуживали за ритуалну нечистоту јер су јели хлеб неопраних руку. Христос не укида пост, него га брани од фарисејског лицемерја које бесомучно брине о спољашњим формалностима, док му је срце пуно отрова.

Исти тај Господ, Који је изговорио ове речи, свој јавни рад је почео тако што је постио четрдесет дана у пустињи, а за своје следбенике је јасно најавио: „Него ће доћи дани када ће се отети од њих Женик, и онда ће постити” (Мт. 9, 15).

Црква нас зато никада не позива да бирамо између поста тела и поста душе, већ да их сјединимо. Узалуд је не јести месо ако се у души хранимо мржњом, али је једнако погубно позивати се на „чистоту срца” само да бисмо избегли сваки труд и одрицање. Између идеје да смо „добри у души” и стварности у којој не можемо да прескочимо један мрсни оброк, лежи дубоко заваравање.

Храна као утеха, контрола и нервни систем навика

Зашто нам је уопште толико тешко да оставимо сир, млеко или месо на неколико недеља? Одговор не лежи у биологији, него у психологији. За савременог човека, храна одавно није само гориво за тело. Она је навика, најбржи извор утехе, начин да успоставимо контролу над стресним даном, рутина која попуњава досаду и, врло често, јефтина замена за нешто много дубље што нам у животу недостаје.

Када дођемо кући уморни, нервозни или празни, фрижидер је прва линија самоодбране. Храна нас „уземљује”, смирује наш нервни систем и даје нам брзи налет допамина. Зато пост, када се схвати озбиљно, не дира само наш јеловник – он директно погађа наш нервни систем навика. Он нам одузима наш најдражи анестетик.

Ако се одрекнемо те укусне, масне хране, већ другог или трећег дана постајемо раздражљиви, нестрпљиви и нетолерантни. Тада на површину не излази глад, него оно што смо храном успешно затрпавали: наш бес, наша усамљеност, наша неспособност да се носимо са тишином и празнином. Зато људи често „омекшају” пост. Не чине они то зато што су изгубили веру или зато што су постали атеисти преко ноћи. Они то раде јер пост стварно дира у оно унутрашње ткиво које је најтеже мењати. Лакше је веровати у високе духовне идеале него одбити парче сира када се цео твој дан руши.

Повратак ономе што измиче – лепота која боли

Пост је, у својој суштини, добровољно слабљење сопствених одбрамбених механизама да би кроз ту пукотину ушао Бог. Када Христос каже: „Овај се род не изгони осим молитвом и постом” (Мт. 17, 21), Он не говори о магијској формули, већ о потпуном преусмеравању човекове енергије. Молитва нас повезује са Богом, а пост нас одваја од зависности од овог света.

Када оголимо своју трпезу, ми заправо огољавамо своју зависност. Схватамо да нисмо тако снажни, духовни и стабилни како смо мислили док смо били сити. То је онај повратак ономе што у нама стално измиче – повратак истинском, нелажираном себи. А тај сусрет са сопственом немоћи боли: то је признање да ме један обичан оброк контролише више него све моје високе мисли о вечности.

Али у том болу лежи и почетак исцељења. Тек када осетимо своју празнину, ми постајемо способни за истинско Причешће. Човек који је сит свега, који је задовољио све своје навике и комфор, нема шта да прими са Свете Чаше, јер је већ пун себе. Пост нас празни, чини нас гладнима – не само физички, већ гладнима живота, смисла и Бога. И зато, док улазимо у ове дане Петровског поста, вреди се подсетити: истински повратак себи не иде преко заобилажења правила, већ кроз храброст да се погледамо у огледало празног тањира и признамо шта нас стварно храни.

За Фондацију Пријатељ Божији: о. Јован Марковић