Шта значи када мајка плаче? Њене сузе нису увек знак немоћи. Понекад су израз љубави која је толико велика да не може да остане нема пред болом своје деце. Управо такве сузе већ шесту годину теку са лица Пресвете Богородице на једној икони у Грчкој, тихо и ненаметљиво, а ипак довољно снажно да потресу хиљаде људских срца.
У храму Светог Димитрија, у атинском насељу Вирон, налази се икона Богородице „Утешитељке“ – Паригоритије. Управо пред њом, на празник Рођења Пресвете Богородице, 8. септембра 2020. године, током Свете Литургије, догодило се нешто што нико од присутних није очекивао. Верници и свештенство приметили су да из очију Пресвете Богородице теку две струје суза, спуштајући се низ Њено лице све до дна кивота.
Оно што је у првом тренутку деловало као краткотрајан и необјашњив догађај, временом је постало чудо које траје до данас. Сузе нису престале. Дан за даном, месец за месецом, година за годином, Богородица је наставила да плаче пред онима који су долазили да се поклоне икони – пред побожнима и равнодушнима, пред онима који су веровали и онима који су сумњали.
Шеста година утехе
Замислите људско око које плаче без престанка. После неког времена, оно би се уморило, исцрпело и пресушило. А ипак, већ шесту годину, ова света икона наставља да лије сузе пред очима хиљада поклоника. Када су је, са благословом Цркве, износили из њеног матичног храма и носили у друге градове Грчке како би верни народ могао да је целива, сузе нису престајале ни током тих путовања.
За многe људе ово је постало више од необичног догађаја. Постало је сведочанство да духовна стварност није далеко од човека и да небо није равнодушно према земаљској патњи. У времену када многи носе бремена која нико не види – болест, усамљеност, страх за децу, бригу за породицу или тихе борбе које се воде дубоко у срцу – ове сузе делују као подсећање да човек није препуштен сам себи.
Пресвета Богородица није далека и недостижна Царица која са висине посматра људске невоље. Као Мајка, Она плаче са онима који плачу и тугује са онима који пате. Њене сузе говоре језиком који разуме сваки човек, без обзира на образовање, године или животно искуство.
Зашто Царица Небеска плаче?
То је питање које је готово свако поставио себи стојећи пред иконом „Утешитељке“ у Вирону, питајући се у тишини срца: „Мајко Божија, зашто плачеш?“ Одговор се, међутим, не налази у сложеним теолошким тумачењима, већ у искреном погледу на сопствени живот.
Мајка плаче када види да јој деца скрећу са правог пута. Плаче када види да међу њима нестаје љубав, да их раздиру свађе, себичност и равнодушност. Плаче када посматра како човек заборавља на Бога, а своје срце испуњава бригама које га полако гуше.
Можда Пресвета Богородица плаче због недостатка покајања. Можда због тога што смо се навикли да живимо без благодарности, без праштања и без времена за молитву. Можда због тога што своје духовне ране скривамо и од других и од самих себе, убеђујући се да нам помоћ није потребна. Али Њене сузе нису сузе очајања.
Икона не носи случајно назив „Утешитељка“. Између суза и утехе постоји дубока хришћанска веза. Свака суза која се спустила низ лице ове иконе током протеклих година може се посматрати као позив човеку да не губи наду. Као да нам Пресвета Богородица тихо говори: „Видим вашу муку. Знам ваше уздахе. Нисте сами.“
Сведочанства која лече срце
Храм у Вирону већ годинама прима непрекидан ток људи. Од јутра до вечери пред иконом стоје они који траже одговоре, утеху или снагу да наставе даље. Долазе родитељи са болесном децом, супружници који се моле за мир у породици, млади који не знају којим путем да крену, стари који носе терет усамљености. Долазе и они који нису сигурни у оно што верују, али у себи осећају да их нешто позива да приђу и застану макар на тренутак.
Током ових година појавила су се бројна сведочанства о исцељењима – како телесним, тако и душевним. Неки говоре о оздрављењу од тешких болести. Други сведоче да су, после дугог периода немира, први пут осетили мир у срцу. Било је и оних који су се после много година вратили исповести и молитви. Можда је управо то највеће чудо.
Јер телесно здравље је драгоцено, али човек који поново пронађе наду, који опрости, који престане да живи у страху и осети да није напуштен – доживео је исцељење које допире до најдубљих слојева душе.
Позив који и данас траје
Сузе Богородице „Утешитељке“ нису позив на страх, нити повод за сензационалне расправе и нагађања. Оне нас не усмеравају ка знатижељи, већ ка преиспитивању сопственог живота.
Оне нас позивају да се вратимо молитви коју смо запоставили, да затражимо опроштај од оних које смо повредили и да опростимо онима који су повредили нас. Подсећају нас да у својим домовима поново упалимо кандила вере и да, усред свих животних обавеза, пронађемо време за Бога.
Јер човек може да има много тога, а да у срцу остане празан. И може да изгуби готово све, а ипак да сачува мир ако зна да није сам.
Док год Мајка не престаје да плаче над својом децом, то значи да нас није препустила забораву. Њене сузе нису знак да је нада нестала, већ да љубав и даље тражи пут до људског срца.
А тамо где постоји Мајчина молитва, постоји и нада да ниједан човек није изгубљен и да ниједна ноћ није толико тамна да у њој не може да засија светлост Божије утехе.
За Фондацију Пријатељ Божији: Елена Костопоулос – Атина