Постоје личности чије се име помене и одмах се у човеку пробуди одређена слика. За Светог Николаја Велимировића многи ће рећи да је био „српски Златоуст“, учитељ који је умео да најдубље истине вере приближи и најједноставнијем човеку. Када је реч о Светом Јустину Ћелијском, међутим, прва асоцијација код многих није толико лепота израза колико његова снажна и бескомпромисна реч. Људи су у њему препознавали човека који није умео да прећути оно што сматра истином, чак и онда када је због те истине остајао усамљен, несхваћен или одбачен.

Ипак, свако ко покуша да Светог Јустина сведе само на његову оштрину, учиниће му неправду. Иза тих снажних реченица стајао је човек изузетне осетљивости, духовник који је умео да плаче над људском несрећом, монах који је себе сматрао већим грешником од других и богослов који је читав свој живот посветио једној јединој жељи – да човека приведе Христу.

Његова строгост није била плод хладног карактера, нити потребе да над другима покаже своју исправност. Она је извирала из дубоког уверења да је сваки човек створен за вечност и да нема веће трагедије од тога да тај позив заборави.

Због тога и данас, деценијама након његовог упокојења, његове књиге не скупљају прашину на полицама. Његове беседе се преписују, деле и читају. Његове реченице, иако настале у другачијим околностима, делују необично блиско. Не зато што је предвиђао будућност, већ зато што је говорио о ономе што се у човеку најтеже мења – о борби између истине и самообмане, о гордости и смирењу, о страху и нади, о греху и покајању, о човеку који непрестано тражи смисао и Богу који га непрестано позива.

Управо у том споју лежи једна од тајни његове личности. У њему су се сусретали пророчка одлучност и очинска топлина. Знао је да буде немилосрдан према греху, али никада није престајао да воли грешника. Његова реч је понекад могла да заболи, али не зато што је желео да понизи човека, већ зато што је веровао да је Христова Истина једини темељ на којем се може изградити истинско исцељење.

Истина која не ласка

Они који су читали Светог Јустина Ћелијског знају да његове странице нису место на којем ће човек пронаћи утеху засновану на самозаваравању. Код њега нема покушаја да се истина ублажи како би била лакше прихваћена, нити настојања да се захтеви Јеванђеља прилагоде нашој удобности. Он је веровао да је човек створен за много више него што је спреман да прихвати и да управо зато нема право да своје слабости проглашава врлинама или своје компромисе представља као мудрост.

Ипак, било би погрешно ту његову бескомпромисност тумачити као неку врсту духовне суровости. Свети Јустин није био човек који је уживао у разобличавању туђих падова. Напротив, што човек дубље улази у његова дела, све јасније види колико је био строг према самом себи. Често је себе називао „свегрешним“, не из лажне скромности, већ из дубоке свести да без Божије милости нико не може стајати усправно.

Управо зато је имао право да опомиње. Његове речи нису долазиле са висине некога ко стоји изнад других, већ из искуства човека који је знао колико је тешка борба са сопственим срцем.

Када би писао о Јуди, он не би говорио само о апостолу који је пре две хиљаде година издао Учитеља. Покушавао је да покаже колико је та могућност блиска сваком човеку. Издаја, по његовом разумевању, није увек велики и драматичан чин. Она почиње онда када истину заменимо користољубљем, када савест ућуткамо због страха, када Христа потиснемо на маргину свога живота и почнемо да се клањамо ономе што нам се у том тренутку чини важнијим.

Слично је говорио и о гордости, коју је сматрао једном од најопаснијих духовних болести. Упозоравао је да се она не препознаје увек лако, јер уме да навуче и најпобожнију маску. Може се сакрити иза добрих дела, иза исправних ставова, па чак и иза ревности за веру. Човек може бити убеђен да служи Богу, а да у дубини душе заправо служи сопственој сујети. Зато је непрестано позивао на покајање, не као на очајничко самопонижавање, већ као на храбро суочавање са истином о себи.

У томе је, можда, и разлог због којег његова реч није изгубила снагу. Данас, као и некада, људи осећају разлику између осуде и опомене. Осуда понижава и затвара врата. Опомена боли, али оставља простор за наду.

Свети Јустин је знао да без истине нема исцељења, али је исто тако знао да је човек много више од својих падова. У сваком је видео лик Божији, често прекривен ранама и заблудама, али никада до краја уништен.

Зашто га и данас слушамо

Много је учених људи које памте само стручњаци. Много је проповедника чије су беседе биле популарне у једном времену, а затим полако ишчезле заједно са околностима у којима су настале. Свети Јустин Ћелијски припада оној реткој врсти духовних учитеља чије речи настављају да живе зато што се не баве пролазним појавама, већ непролазним Истинама.

Човек и данас страхује од неуспеха и одбачености. И данас се бори са сујетом и завишћу. И данас покушава да пронађе смисао који ништа пролазно не може трајно да му пружи. И данас жели љубав, али се плаши да воли до краја. И данас бежи од истине када она захтева промену живота. Управо зато Авине књиге не делују као музејски експонати. Читалац у њима препознаје сопствену драму.

Посебно је занимљиво што његова популарност не почива на томе што је људима говорио оно што желе да чују. Напротив.

Он подсећа да хришћанство није украс живота, већ његово преображење. Не нуди спасење без труда, нити обећава радост без крста. Али истовремено не допушта ни очајање, јер непрестано указује на Васкрслог Христа као на коначни одговор свим људским трагањима.

Многи верници сведоче да су се, читајући га, осетили разобличено, али не и одбачено. Препознали су у његовим речима сопствене слабости, али су истовремено осетили да их неко позива да буду бољи него што тренутно јесу. То је, у крајњој линији, суштина сваког истинског духовног очинства. Отац не умањује истину како би сачувао привид мира, али не престаје да воли ни онда када мора да опомене.

Свети Јустин је свој народ волео управо на тај начин. Није му ласкао, није га идеализовао и није затварао очи пред његовим слабостима. Али никада није престао да верује да је позван на светост. Зато су га многи доживљавали не само као великог богослова, већ као човека који говори из бола и одговорности према онима које воли.

Наслеђе које није остало у књигама

Често се поставља питање шта би Свети Јустин Ћелијски рекао када би данас био међу нама. На таква питања треба одговарати са извесном уздржаношћу, јер нико нема право да светитељу приписује речи које никада није изговорио. Ипак, постоје ствари у које можемо бити сигурни, не зато што нагађамо, већ зато што их је читавим својим животом сведочио.

Не би престао да говори о Христу као средишту људског постојања. Не би престао да позива на покајање, јер је знао да без покајања нема ни истинске слободе ни истинске радости. Не би престао да разобличава лицемерје, али би истовремено подсећао да је најопасније оно лицемерје које човек не примећује у самом себи. Подсетио би да се ауторитет не стиче титулама и положајем, већ служењем и жртвом. И вероватно би поново плакао над човеком који заборавља да је створен за вечност.

Можда је зато највећа вредност наслеђа које нам је оставио управо у томе што нас не задржава на дивљењу његовој личности. Све што је писао, говорио и трпео имало је један циљ – да човека доведе до сусрета са Христом. Његове књиге нису позив да се одушевимо једним великим умом, већ да преиспитамо сопствени живот. Да се запитамо шта смо учинили са даром који нам је поверен, колико смо пута заменили истину удобнијим избором и да ли смо спремни да дозволимо Јеванђељу да нас промени.

Светост, учио је Свети Јустин Ћелијски, није одсуство борбе. Она не значи да човек више не пада, не сумња и не страда. Светост је верност Христу усред свих тих борби.

Зато се и данас многи враћају Ави Јустину. Не зато што је умео да изговори оштру реч, већ зато што сe у тој речи препознавала љубав. Не зато што је био велики интелектуалац, већ зато што је своју ученост претворио у служење. Не зато што је био безгрешан, већ зато што је знао да је човек спасен једино милошћу Божијом.

Ако нас је нечему научио, онда је то да човек није створен за пролазност и ништавило, већ за заједницу са Богом. И да је, упркос свим падовима, вредно поново устајати, поново се кајати и поново почињати. Јер истински пораз није у томе што смо пали, него у томе што смо престали да верујемо да нас Христос може подићи.

У томе је тајна због које име Светог Јустина Ћелијског и даље живи у народу. Иза његових књига, беседа и опомена стајао је човек који је свим својим бићем поверовао да је Христос „пут и истина и живот“, и који је ту истину волео довољно да је никада не прећути. Управо зато његов глас ни данас не звучи као одјек неке далеке прошлости, већ као тихи, али упорни позив да и сами постанемо оно на шта смо од почетка позвани – истински људи у Христу.

За Фондацију Пријатељ Божији: Наташа Смоловић