Како је могуће да смо све урадили како треба, а да смо ипак пропустили оно најважније?
Да ли вам се некада десило да за крсну славу или Божић проведете дане поред шпорета, окрећући кућу наопачке, да бисте на сам дан празника седели са гостима потпуно празни, сломљени од умора и нервозни због ситних породичних чарки? Гости оду нахрањени, обичај је испуњен, али у срцу не остане ни трунке духовне радости. Сав тај труд, а Онај најважнији Гост – Христос – некако је остао пред вратима, јер унутра нико није имао снаге да Му се посвети.
Ако сте се у овоме препознали, нисте сами. Иста борба водила се и пре две хиљаде година, у прашњавом палестинском градићу Витанија, у кући две сестре, Марте и Марије. У њихов дом улази Назарећанин – Гост Којег цео крај ишчекује. Између зидова те скромне куће истог тренутка почиње сукоб који сви ми у својим унутрашњим световима преживљавамо готово свакодневно.
Креативни хаос против свете тишине
Марта одмах засуче рукаве. Ложи ватру, доноси воду, меси брашно, покушавајући да у неколико квадрата створи савршен дочек. Све у њој гори од жеље да угоди Драгом Госту. За то време, њена сестра Марија чини нешто што би већина данашњих домаћица тихо осудила: седа до ногу Исусових и упија сваку Његову реч, потпуно заборављајући на кухињу, прашину и неспремљену трпезу.
Марта, већ црвена у лицу од нервозе и лупања посуђа, пуца под притиском. Прилази Христу и изговара прекор који крије дубоку усамљеност: „Господе, зар не мариш што ме сестра моја остави саму да служим? Реци јој, дакле, да ми помогне.”
Уместо очекиване подршке за свој праведни гнев, Марта добија одговор који лечи, али и трезни:
„Марта, Марта, бринеш се и трудиш око многога, а само је једно потребно. Марија је пак добри део изабрала који се неће одузети од ње.”
Овај одговор није осуда Мартиног рада – неко је ипак морао да припреми ту вечеру. То је блага дијагноза њеног унутрашњег стања. Мартина активност је постала њен затвор; она је због припреме ручка изгубила из вида Самога Христа.
Само је једно потребно
Постали смо људи који све стижу, осим да буду присутни у сопственом животу. И када погледамо у себе, видећемо да свако од нас у свом бићу носи ове две сестре. Једна у нама непрестано јури, плаћа рачуне, организује живот и покушава да заведе ред у хаосу. Друга би само да утихне, да побегне од буке и темпа у којем непрестано нешто стижемо, а ретко где заиста стигнемо…
Наш проблем је што нас је модерно доба претворило у цивилизацију хиперактивних и преморених Марти. Постали смо врхунски менаџери сопствене свакодневице, али смо изгубили способност да живот осетимо. Прашина на стварима нас ужасава, док нам прашина на души често не смета.
Ова замка је посебно опасна када веру изједначимо са пуком традицијом и спољашњим правилима. Када се духовност сведе на испуњавање обичаја ради реда, када пазимо само на то како „ваља” и шта ће околина рећи, срце лако подивља од нервозе. Сви ти напори да све око нас изгледа беспрекорно постају потпуно безвредни ако због њих изгубимо суштину вере – ако Бог остане део наших обичаја, а престане да буде Неко Коме се обраћамо.
Радикални избор
Док Мартина кухиња одзвања тешким уздасима, у соби поред влада потпуно другачији духовни климат. Да бисмо разумели тежину Маријиног избора, морамо заборавити наше време и вратити се у епоху када је било незамисливо да једна жена седи на месту резервисаном искључиво за мушке ученике и рабинске расправе.
Марија овде не прави никакав бунт; њу води срце које је препознало Ко јој говори. Она седи на поду поред ногу Христових и то није лењост, већ највиши степен духовне пажње. Она је успела да угаси спољашњи свет и постане чисто уво.
Посебно је фасцинантно да Марија током целе ове епизоде не изговара ни једну једину реч. Она се не брани пред сестриним прекором, не објашњава да је и она уморна, нити умањује вредност Мартиног рада. Она ћути и препушта Христу да одговори уместо ње.
Ово ћутање је лекција за све нас који трошимо огромну енергију правдајући се ближњима, колегама или пријатељима зашто недељом одлазимо на Литургију уместо на кафу. Довољно је да кроз плодове нашег унутрашњег мира они сами препознају лепоту нашег тихог избора.
Како помирити сестре?
Највећа замка у коју можемо пасти јесте мисао да хришћански живот значи потпуно одбацивање Мартиног пута. Православље нас не позива на колективно бекство у пустињу. Неко мора да меси хлеб, васпитава децу и брине о заједници.
Идеал који нам Јеванђеље нуди јесте задивљујући спој: уметност да у истом дану имамо Мартине вредне руке, а Маријино утишано срце.
Без Мартиног рада, Марија не би имала кућу у којој би седела; без Маријиног слушања, Мартин труд би остао празан и бесмислен, сведен на пуку угоститељску услугу. Оне су две руке исте љубави. Када успемо да у свом пребукираном распореду пронађемо макар двадесет минута ујутру и увече за искрену, сабрану молитву без журбе, ми хранимо ону Марију у нама. Тада из те тишине црпимо снагу да током дана будемо ефикасне и вредне Марте, које се не жале на терет живота.
Крај ове повести, који сазнајемо из каснијих делова Јеванђеља, показује њихово коначно помирење. Када је њихов брат Лазар преминуо, обе сестре су показале унутрашњу зрелост. Марта је била та која је прва дотрчала пред Христа и исповедила веру какву нису имали ни многи апостоли, док је Марија својом немом тугом покренула Сина Божијег да заплаче и учини чудо васкрсења.
То је циљ којем тежимо: да уређујући наше спољашње послове никада не изгубимо из вида оно што је једино потребно, како би се наше срце претворило у дом у којем ће Христос желети заувек да остане.
За Фондацију Пријатељ Божији: Наташа Смоловић