„Радујте се свагда, Молите се без престанка, На свему захваљујте, јер је ово Божија воља за вас у Христу Исусу.“ (1. Солуњанима 5:16–18)

Недеља је дан када се хришћанско срце посебно сећа највећег дара Божијег – победе живота над смрћу и љубави Божије која све испуњава. То је дан благодарности, дан када душа застаје и поново открива колико је велики дар бити у Божијим рукама.

Постоје речи које човек може чути много пута, а да тек једног дана открије њихову дубину. Такве су и речи светог апостола Павла: „На свему захваљујте.“ У њима је сакривена велика тајна хришћанског живота – тајна срца које препознаје Божију близину у сваком тренутку.

Када благодаримо Богу, сваки дан постаје дар

Захвално срце је срце које види. Оно препознаје Божије дарове који су расути свуда око нас: у јутарњој светлости која нас дочека после сна, у тихој молитви пред иконом, у речи ближњег која нас обрадује, у хлебу који имамо на столу, у могућности да волимо и будемо вољени.

Човек који захваљује Богу почиње да примећује колико је његов живот испуњен даровима. Оно што је јуче изгледало обично, данас постаје чудесно. Обичан дан постаје празник, сусрет са ближњима постаје благослов, а сваки тренутак постаје прилика да се срце уздигне према Ономе Који нам све дарује.

Захвалност није само реч коју изговарамо уснама. Она је поглед душе кoјa све види кроз Божију љубав. Она је тихо осећање у дубини срца које каже:

„Господе, хвала Ти што си са мном. Хвала Ти за све што ми дајеш. Хвала Ти за сваки дан који си ми поклонио.“

Када човек научи да захваљује Богу, у његовом срцу се рађа посебна радост. То није радост која зависи само од спољашњих околности, већ радост која долази из сазнања да нас Бог познаје, воли и води. То је радост детета које зна да је у очевим рукама сигурно.

Зато Господ каже: „Не бој се, мало стадо, јер би воља Оца вашега да вам даде Царство.“ (Лука 12:32)

Свети људи као примери захвалног срца

Хришћанин никада није сам. Изнад сваког дана стоји Божија љубав, изнад сваког корака Његов промисао, а изнад сваке молитве Његово очинско старање. Када то срце осети, благодарност сама почиње да извире из душе.

Свети људи су увек били људи благодарности. Њихова лица су сијала не зато што су имали живот без искушења и без болова, већ зато што су у свему умели да виде Божији дар и Божију руку.

Свети апостол Павле је писао речи благодарности из срца које је било испуњено Христом. Он је знао да највеће богатство човека није у ономе што поседује, већ у заједници са Богом. Зато је могао да се радује и да слави Господа у сваком тренутку.

Исто срце имали су и сви свети Божији људи. Они су знали да ниједан тренутак није мали ако је испуњен љубављу Божијом. За њих је сваки дан био дар, свака молитва сусрет, сваки човек икона Божија.

Благодарност отвара очи душе. Она нам помаже да видимо лепоту која је већ присутна у нашем животу. Она нас учи да приметимо тихе Божије дарове који нас свакодневно окружују.

Колико само разлога имамо да благодаримо! За живот који нам је поверен. За људе које нам је Бог послао. За могућност да волимо. За молитву којом разговарамо са Господом. За Свету Цркву у којој примамо Његову благодат. За сваки тренутак у коме можемо да учинимо добро дело и обрадујемо ближњег.

Срце које захваљује Богу постаје пространије. У њега улази мир, тишина и радост. Човек тада открива да су највећи дарови често они који се не могу купити – мирна савест, чиста молитва, љубав према ближњима и осећај да нас Господ никада не оставља.

Зато нека наша прва реч буде благодарност, а последња реч пред починак молитва захвалности. Јер сваки дан који нам је дат јесте дар Божије љубави.

Благодарност је срце Свете Литургије

Најлепши израз те благодарности налази се у Светој Литургији, где се цела Црква сабира да принесе Богу благодарење за све Његове видљиве и невидљиве дарове. Тамо човек учи да највећа радост није у томе да има све што жели, већ да буде са Оним Који му је све дао.

„Ово је дан који створи Господ; радујмо се и веселимо се у њему.“ (Псалам 118:24)

Када човек научи да гледа срцем испуњеним благодарношћу, цео његов живот постаје тихо славословље Богу. Тада и мале ствари постају велике, обични тренуци постају свети, а душа препознаје оно што је одувек било ту – неизмерну љубав Оца Небеског.

Хвала Ти, Господе, за све што си нам дао, за све што нам дајеш и за све чиме нас водиш ка Теби. Амин.

За Фондацију Пријатељ Божији: Наташа Смоловић