Драга моја браћо и сестре, где год да нас слушате или читате – поздрављам вас од срца. Желим вам мир у души и, пре свега, желим вам да никада не престанете да радите на себи, да негујете своју душу као што негујете нешто најдрагоценије што имате (1).

Један човек ми је недавно поверио жељу коју носи у себи: „Молим Бога да ми помогне да напредујем. Да ми дани не пролазе узалуд, него да увек правим корак напред.“ И управо то је срж свега – да растемо, да сазревамо, да градимо себе изнутра, све док не постанемо, како Писмо каже, „у човека савршена, у меру раста висине Христове“ (2).

Зашто нам је толико важно шта други мисле о нама?

Знам да је ово лакше изговорити него заиста осетити. Зато ћу покушати да објасним на једном обичном, свакодневном примеру шта значи када душа још није изграђена.

Колико пута нисмо мирни док не чујемо похвалу? Колико пута нам треба туђа реч да бисмо себе осетили вредним? Не подносимо самоћу, стално тражимо да нас неко потврди. „Осећам да нешто вредим ако ми се осмехнеш. Ако ме прихватиш у своје друштво. А ако ме занемариш – онда сам ништа.“ Управо ту несигурност Христос жели да у нама излечи.

Замислите циљ према коме вреди тежити: да седите сами код куће, шетате улицом, уђете у књижару – потпуно сами – а да се уопште не осећате усамљено. Да умете да будете сами, а да се не осећате усамљено. Не из охолости, не из става „нико ми није потребан“, него из мирне унутрашње пуноће која зна одакле долази.

Ваша вредност не долази од туђег мишљења, него од тога што сте Божије дело. Ви носите Његов лик, Његов дах, Његову благодат у себи (3). Зато, чак и ако вас цео дан нико не позове, чак и ако вам нико не упути ниједну реч – у вама и даље постоји огромна снага. Ви сте јединствени. Нико на свету нема ваше особине, ваше дарове, али исто тако нико нема ни ваше тешкоће, ваш карактер, вашу причу. Ви сте то што јесте, и то је довољно.

Христос жели управо то – да укрепи вашу душу тако што ће вам показати да лична веза са Њим не сме да зависи од тога хоће ли вас други хвалити или не. Ту вредност већ имате. И она се не губи, чак ни ако сте потпуно немоћни и заборављени од света.

Много пута, читајући Јеванђеље, дивим се људима које у њему сусрећем – колико су имали храбру, самосталну душу.

Храброст да Богу приђемо сами

Сетимо се жене која је дуги низ година боловала од крвоточења. Док је Исус журио улицом да исцели болесну девојчицу (4), она се прогурала кроз гужву и дотакла скут Његове хаљине. Истог тренутка, крварење је престало (5). Исус се окренуо и упитао ко Га се то дотакао (6). Ученици су се зачудили: „Видиш где те народ притиска, и питаш: ко се дотаче мене?“ (7).

А Он одговори – од свих који су око Њега, једна особа је заиста примила Његову силу (8). Кад ју је пронашао, рекао јој је: „Кћери, вера твоја спасла те је; иди с миром, и буди здрава од болести своје!“ (9).

Та жена је нашла у себи довољно храбрости да сама приђе Христу, не чекајући да неко други то уради уместо ње. Њено тело је крварило дванаест година, али је њена вера била снажнија од болести. И баш зато што није тражила посредника, него је пришла директно – она је једина од свих у гужви примила исцељење.

Овде долазимо до нечег важног: сасвим је у реду дивити се неком светитељу, свештенику, добром говорнику – тражити инспирацију, храброст, пример. Али опасност је у томе да од тог човека направимо идола. Ја вам показујем прстом према Богу – немојте гледати у прст, него у правцу којим показује. Јер, ако станете на пола пута и останете само у дивљењу према човеку, а не одете даље до самог Бога, разочараћете се. Људи не могу да нас спасу. То је нешто што само Бог може. Волите их, будите у контакту с њима, немојте бити изоловани – али не очекујте од њих оно што само Христос даје.

Јеванђеље бележи да је жена, чим је Господ упитао ко Га се дотакао, изашла пред Њега уплашена и дршћући и признала целу истину (10). Занимљиво је како после сваког великог чуда сви буду одушевљени, али не прође много, а у срце се поново увуче сумња.

Мислим да сви ми, мање-више, пролазимо кроз такве успоне и падове. У тренутку осетимо пуноћу, мир, унутрашњу снагу која долази од Бога, а онда се деси нешто ново и опет почнемо да се питамо: „Шта се сад дешава? Још један проблем? Хоћеш ли ме уопште спасити, Боже мој, или не? Да ли ме заиста волиш?“

Не бој се, само вјеруј

Иста ствар се догодила и Јаиру, старешини синагоге, чија је ћерка умирала. Људи око њега рекли су му: „Не мучи више Учитеља, твоја кћи је умрла. Прекасно је.“ (11) Али Исус се одмах окренуо ка њему и рекао: „Не бој се, само веруј.“ (12)

Занимљиво је да су то говорили баш они исти људи који су мало пре тога видели исцељење крвоточиве жене – а сада су покушавали да одврате Јаира од вере. Иста ствар нам се дешава и данас. Они који нас данас хвале и охрабрују, могу сутра бити управо они који ће пољуљати нашу веру. Зато можемо бити у контакту с људима, али не смемо толико зависити од њих да, ако они посрну, посрнемо и ми.

Отишли су, дакле, у Јаирову кућу, и десило се чудо – девојчица је васкрсла (13), упркос свом безнађу које је, разумљиво, притискало Јаирову душу. Јер он је био обичан човек, отац који осећа бол дубоко у себи. Није лако задржати наду кад ти је дете мртво, чак и кад Христос стоји поред тебе. У теорији то можда изгледа лако прихватљиво, али у пракси је изузетно тешко натерати душу да издржи такве тренутке искушења.

Управо у тим тешким временима наша вера пролази кроз праву ватру, а наша љубав према Богу бива искушана кроз патњу и невоље (14).  Често мислимо да смо спремни за искушење, говоримо себи да имамо јаку душу и да смо способни да се суочимо са свим. Али у тренутку кад то изговоримо, у ствари се још нисмо суочили ни са чим. Кад дође прави тренутак, душа често поклекне. Колена нам се савијају под теретом несигурности и панике. Осећамо како нам се тло помера под ногама и не знамо коме да се обратимо. Богу? „Али ком Богу?“, кажемо тада. „Он ме је баш сада разочарао. Оно што ми је малочас било нада, сада ми постаје горчина.“

А ипак – управо кроз те ударце душа сазрева. Постаје богата, изграђена, поправља се, посвећује се. Све оно што Писмо описује дешава се управо онда кад се са потпуним поверењем препустимо Ономе који жели да нас учини јаким. Искушење које нам Христос даје често је веома тешко – исто као задатак који учитељ поставља ученику. Ако учитељ да тежак задатак, то значи да верује у способности ученика, чак и ако ученик тога тренутка није ни свестан. Учитељ не жели да понизи ученика, него да га ојача.

То је тајна коју треба разумети – а кад је разумемо, лакше ћемо се препустити. Процес је болан, али доноси величанствен резултат. Можда се тај резултат не види одмах, али после извесног времена ви ћете то препознати на себи, а препознаће га и људи око вас. Видеће да имате личност, да сте способни да помогнете другима, да ваша реч додирује душу – јер таква реч долази само из душе коју је Бог укрепио.

Андреј Кононас
За Фондацију „Пријатељ Божији“ са грчког превео и прилагодио: Ставро Василидос
Из радио-емисије „Невидљиви прелази” (Αόρατα Περάσματα) емитованој на радио-станици Грчке Православне Цркве – Радио Пирејске митрополије (Πειραϊκή Εκκλησία)

Напомене и библијски извори:

• (1) уп. Мт 16, 26
• (2) Еф 4, 13
• (3) уп. Пост 1, 27; 2, 7
• (4) уп. Мк 5, 22–24
• (5) уп. Мк 5, 27–29
• (6) уп. Мк 5, 30
• (7) Мк 5, 31
• (8) уп. Лк 8, 46
• (9) Мк 5, 34
• (10) уп. Мк 5, 33
• (11) уп. Мк 5, 35
• (12) Мк 5, 36
• (13) уп. Мк 5, 38–42
• (14) уп. 1Пт 1, 7