Три речи из Светог Писма познате су готово сваком човеку: „Бог је љубав“. Ипак, управо те речи често се погрешно разумеју. Можемо их знати напамет, а да ипак не разумемо шта заиста значе. Јер ако је Бог љубав, зашто постоји страдање? Зашто Бог не испуњава све наше жеље? И зашто нас позива на покајање?

Када се открије право значење ових речи, другачије се посматрају и живот, и страдање, и сам однос човека са Богом. Једноставне су, али у њима је садржана једна од најдубљих истина хришћанске вере.

Шта, заиста, значи рећи да је Бог љубав? Да ли то значи да Бог увек испуњава све наше жеље? Да ли значи да никада не допушта страдање? Или да, зато што воли човека, затвара очи пред грехом и неправдом? Многи тако разумеју ове речи, али апостол Јован говори о нечему много дубљем, једноставним речима откриваjући саму дубину Божијег бића: Бог јесте љубав. То је једна од најузвишенијих истина хришћанске вере. У том откривењу налази се много више од сазнања о Божијој доброти. Оно додирује најважнија питања људског живота: зашто постојимо, због чега је Христос дошао у свет и чему је човек позван.

Бог је један по бићу, а Тројица по Лицима – Отац, Син и Дух Свети. У Њему од вечности постоји савршено јединство, савршена заједница и савршена љубав. Љубав није нешто што се у Богу појавило са стварањем света. Она је вечна као што је вечан и Сам Бог.

Бог није створио човека зато што Му је нешто недостајало. Свет је настао као дар Његове доброте и љубави. Зато је човек створен за заједницу са Богом, за живот у Његовој љубави и за радост која превазилази границе овога света. Када то разумемо, постаје јасно да је читаво Свето Писмо прича о Божијој љубави. Од првих страница Књиге Постања па све до последњег поглавља Откривења, Бог непрестано тражи човека, призива га, подиже после пада и води ка пуноћи живота. И онда када човек одлази од Њега, Бог не престаје да га тражи. У томе се огледа величина Божије љубави: она је непроменљива верност.

Љубав која је постала видљива

Све што је Бог чинио кроз историју спасења водило је ка тренутку у којем ће Његова љубав постати видљива људским очима. Зато апостол Јован наставља:

„У овоме се показа љубав Божија према нама што је Бог Сина свога Јединороднога послао у свет да живимо кроз Њега.“ (1. Јн. 4, 9)

У Христу та љубав постаје стварност коју су људи могли да виде, чују и доживе. Христос је прилазио онима од којих су други одустајали, додиривао губавце, разговарао са презренима, праштао грешницима, тешио ожалошћене и подизао оне који су мислили да за њих више нема наде.

У Њему видимо какав је Бог према човеку.

Бог нас воли и онда када смо слаби, када падамо и када се удаљимо од Њега. Апостол Павле пише: „Бог показује своју љубав према нама, јер када још бејасмо грешници, Христос умре за нас.“ (Рим. 5, 8)

На Крсту је та истина достигла свој врхунац. Бог је ушао у људско страдање, прихватио неправду, бол и смрт и принео Себе за живот света. Ту је Божија љубав показала своју пуну меру – потпуно давање Себе за другога.

А Васкрсење је открило да последњу реч немају ни грех, ни смрт, ни зло, већ живот који Бог дарује.

Љубав која преображава живот

Ако је Бог љубав, зашто онда постоји страдање?

То је питање које су постављале читаве генерације људи. Црква на њега нема једноставан одговор. Постоје тренуци у којима људски разум остаје пред тајном бола и тражи смисао који још не може да види. Тада нам остаје једна велика истина: Бог је близу човеку који пати.

И сам Христос је плакао над гробом Свога пријатеља Лазара. Понео је Крст и прошао кроз смрт. Познао је људску бол, усамљеност, неправду и страх.

Где год човек пролази кроз бол, Христос је већ прошао тим путем.

Многа питања ће понекад остати без одговора. Вера тада постаје поверење у Бога и онда када човек не види даље од свог тренутка. То поверење постепено мења и начин на који гледамо друге. Опростити, имати стрпљења, помоћи и остати уз човека који је пао – ту се Божија љубав претвара у живот.

Ако је Бог љубав, онда смо позвани да ту љубав живимо – у праштању, у стрпљењу и у радости заједнице са Њим. Тада и наш поглед на сопствену слабост постаје другачији: ниједан наш пад није последња реч о нама. Његова милост је већа од наше слабости, а Његова близина досеже и до најдубље таме.

У тим трима речима сабрана је тајна хришћанске вере – од стварања и Оваплоћења до Крста и Васкрсења. Оне откривају ко је Бог и показују човеку пут живота са Њим.

„Господе, научи ме да живим у Твојој љубави – да је примам са смирењем и да је делим са другима.“

То је једини одговор који човек може да да на откривење апостола Јована: Бог је љубав.

За Фондацију Пријатељ Божији: Светлана Розанова