Живео је један побожан човек који је често размишљао о Божијој правди. Гледајући неправду око себе, често би уздахнуо:
„Ех, да ја могу само један дан да будем Бог, како бих брзо увео ред на овој земљи и казнио све грешнике!“
Једне ноћи, у сну му се јавио анђео, узео га за руку и одвео на небо, право пред Божији престо.
Са престола се зачуо глас:
„Испунићу ти жељу. Данас ћеш седети на Мом престолу и видети све што се дешава на Земљи. Имаш Моју моћ да судиш.“
Радосно је сео на престо. Оданде је видео читав свет као на длану.
Одједном, угледао је на земљи једног сиромашног човека који је ушао у туђу башту и украо врећу кромпира. Разбеснео се:
„Лопов! Усудио се да краде туђе! Таквима нема милости! Нека буде пример свима осталима!“
Подигао је руку и већ хтео да пошаље муњу да га спржи, али је онда одлучио да још мало сачека.
Затим је угледао другог човека, богатог и бахатог. Пролазио је поред просјака, шутнуо га ногом и опсовао Божије име. Букнуо је од беса:
„Безбожник! Богохулник! И још се усуђује да гази сиротињу! Овоме ниједна казна није довољна!“
Стиснуо је песнице. Подигао је руку према небу. Тамни облаци су се скупили, а громови затутњали. Већ је био спреман да пошаље муње на земљу и збрише оба грешника:
„Сад ћете видети шта је Божија правда!“
У том тренутку, поред њега се појавио Господ. Нежно му је спустио руку на раме. Човек се окренуо, још увек гневан.
А Господ му рече:
„Видиш ли сада, мој добри човече, зашто ти не можеш да будеш Бог? Ти видиш само грех, и твој први порив је уништење. А Ја видим и њихову патњу, тешко детињство, њихове слабости, страхове и све оно што ти не можеш да видиш.
Ја видим оно што је било пре њиховог греха и оно што још може бити после њега. Ти си већ подигао руку да казниш. А Ја цео дан плачем над њима и чекам да се покају, како бих их загрлио и спасао.
Ја не оправдавам њихов грех. Али Моја правда није слепи гнев. Моја правда је нераздвојна од Моје љубави.“
Оборио је главу. Први пут је схватио да је лако тражити казну када се види само један тренутак туђег живота. А Бог види цео живот.
Ћутао је, не налазећи више ниједну реч којом би оправдао свој суд. Сва она сигурност са којом је малочас судио другима сада је нестала. Тада се пробудио из сна и дуго лежао у тишини.
Од тог дана, кад год би угледао туђи грех, сетио би се престола на коме је седео и руке коју је већ подигао да пошаље муњу. И више никад није тако лако изговарао пресуду.
Поука:
Ми видимо грех, а Бог види целог човека. Ми видимо тренутак, а Бог види цео живот. Зато је Божији суд савршен – јер у Њему нема ни незнања, ни неправде, ни слепог гнева, већ истина, правда и љубав.
„Јер не посла Бог Сина својега на свијет да суди свијету, него да се свијет спасе кроз њега.“ (Јн. 3, 17)
Приредила редакција сајта „Пријатељ Божији“
28.08.2026.
Душанка
Муња и гром заувијек крај Божијег трона у љубави. :))) Хвала Ти, Боже, што ми шаљеш реплике себе, да Те још више волим.
Коментариши