Како да опростимо када нам срце крвари, а Бог од нас тражи да опростимо онима који су нам учинили зло?

Постоје тренуци у молитви када нам се речи зауставе у грлу. То се дешава када стигнемо до оног дела молитве Господње који нам одузима свако оправдање: „И опрости нам дугове наше као што и ми опраштамо дужницима својим.“

Одједном се пред нама појављује лице човека који нас је повредио, издао, оклеветао или једноставно сломио наше поверење. И нешто дубоко у нама стеже се у болан чвор.

Тада схватамо да управо тим речима изговарамо страшну пресуду сами себи:

Ако нисмо опростили онима који су нам учинили зло, ми заправо тражимо од Бога да ни нама не опрости наше грехе.

У нама се јавља помисао: зар не би било лакше да једноставно прескочимо те речи, да се правимо као да их у молитви никада није ни било? Али Творца није могуће преварити. Он види све што се скрива у дубини душе.

Пресуда коју сами себи изричемо

Древни учитељи Цркве добро су познавали ову унутрашњу борбу. Свети Кирило Јерусалимски поучавао је новокрштене да молитвом Господњом ступамо у својеврсни завет са Богом: сами постављамо мерило по којем тражимо да нам Он суди. Свети Јован Златоусти посебно је наглашавао да се мерило наше пресуде налази у нашим рукама.

У једном од древних казивања о пустињским оцима сачувана је прича о монаху којем је познаник нанео велику неправду. Обузет гневом и огорчењем, одлучио је да човека пријави градском судији и затражи да буде кажњен.

Пре него што је кренуо, посетио је једног старца да затражи благослов и да се заједно помоле. Преподобни ава Силуан стао је пред икону и гласно изговорио:

„И не опрости нам дугове наше, као што ни ми не опраштамо дужницима својим.“

Монах га је одмах прекинуо:

– Оче, па тако не пише у молитви!

– Зар не пише, чедо моје? – одговори ава Силуан. – Ако си одлучио да идеш на суд и тражиш освету, онда ће и Творац поступити према теби управо тако.

Ове речи пробиле су оклоп његовог огорченог срца. Монах је одустао од своје намере.

Када тражимо освету ономе ко нас је повредио, морамо да се сетимо шта истовремено тражимо за себе када изговарамо молитву Господњу.

Када воља мора да поведе срце

Христова заповест да се молимо за оне који нас повређују не оставља нам време за одлагање. У Јеванђељу по Марку Господ говори сасвим јасно: „И кад стојите молећи се, праштајте ако шта имате на кога.“ (Мк. 11, 25)

Он не каже: „Сачекајте шест месеци, док бол не прође“, нити: „Сачекајте да онај ко вас је повредио дође да вас моли за опроштај.“

Опраштање се од нас тражи сада, усред олује која бесни у нашој души.

Отров који сами одржавамо у животу

Разлог због којег се тако чврсто држимо увреда и неправди које су нам учињене лежи и у њиховој необичној, горкој привлачности. Свети Јован Лествичник описује злопамћење као „срамоту молитве, престанак мољења, отуђење љубави, ексер забоден у душу“. У себи носимо тај зарђали ексер и сваким горким сећањем поново отварамо рану. А онда се чудимо зашто је наш духовни живот постао пуста земља.

Светитељ упоређује човека који покушава да се покаје, а истовремено у себи чува злопамћење, са човеком који у сну трчи. У сну му се чини да улаже сву снагу и јури напред, а заправо непомично лежи у постељи.

Тако је и са нашим духовним трудом. Све док потајно желимо да човек који нас је повредио буде кажњен, наш духовни напредак остаје само привид.

Игуман Синајске горе дао је и необично мерило по којем можемо да препознамо да ли се душа заиста ослободила ове болести. Ослобођење од злопамћења не значи само да смо изговорили праве речи или поклонили неки дар човеку који нас је повредио. Истинско исцељење наступа онда када сазнамо да је тај човек запао у несрећу, а ми због њега заплачемо као због самих себе.

Тако су живели велики подвижници.

Када су разбојници напали светог Серафима Саровског у шумама око његовог манастира, он је мирно спустио секиру и предао им се без отпора. Разбојници су га тешко претукли и оставили мислећи да је мртав. Када су касније ухваћени, светитељ је захтевао да буду ослобођени и одбијао да се помири са њиховим кажњавањем.

Онај ко је био спреман да претрпи страшно насиље није желео да они који су му га нанели због тога страдају.

Дар који морамо да измолимо од Бога

Ако нам се такве висине духовне љубави чине недостижним, одакле да почнемо?

Свети Јован Лествичник предлаже један једноставан први корак: обуздавање језика.

Када осетимо жељу да човеку који нас је повредио упутимо отровну реч или да поново препричавамо његову кривицу, морамо да се приморамо на ћутање. Тај спољашњи труд постепено умирује побуну наших помисли.

Још један практичан савет даје преподобни ава Доротеј. Он препоручује молитву која може да обори наш горди ум: „Боже, помози брату моме и мени његовим молитвама!“

Изговарајући ове речи, ми добровољно постављамо човека који нас је повредио изнад себе. Ипак, најважније је да разумемо да љубав према непријатељима не можемо произвести сопственим снагама.

Преподобни Силуан Атонски писао је са дубоком тугом: „Господе, заповедио си нам да волимо непријатеље своје, али је нама грешнима то тешко без Твоје благодати.“

Љубав према ономе ко нас је ранио увек је дар Светога Духа. Никаква снага наше воље не може сама да је произведе. Можемо само да је измолимо од Бога, као што гладни просјак моли за комад хлеба.

Када од Бога тражимо опроштај, а сами одбијамо да опростимо ближњем, наша молитва постаје сведочанство против нас самих. Изговарамо речи које не желимо да прихватимо у сопственом животу и тражимо милост коју нисмо спремни да покажемо другоме.

Зато речи „И опрости нам дугове наше као што и ми опраштамо дужницима својим“ не можемо изговарати олако. Оне од нас траже да се одрекнемо права на освету, да престанемо да хранимо огорчење и да пред Богом признамо да нам је Његова милост потребна исто онолико колико је потребна човеку који нас је повредио.

Можда још не можемо да осетимо љубав према ономе ко нам је нанео зло, али не смемо одустати од молитве за њега и од борбе против мржње у сопственом срцу.

Аутор: Mykyta Rakytnianskyi
За Фондацију Пријатељ Божији превела и припремила: Бојана Гајевић
Извор: Union of Orthodox Journalists