Нико не би оспорио да је, после рођења и крштења, дан венчања један од најважнијих дана у човековом животу. Ипак, многи данас у брак ступају без јасне представе о његовом значењу и одговорности коју он носи. За једне је то прилика за задовољства и забаву, за друге начин да уреде свој живот или испуне очекивања околине. Међутим, живот је озбиљна ствар. Он је духовна борба и напредовање ка Царству небеском, а брак је један од путева на којима човек може да оствари тај циљ.
Брак је установа коју је установио Бог. Он је частан (Јевр. 13, 4) и представља велику тајну (Еф. 5, 32). Зато не треба да му приступамо површно, као да је реч о обичном договору двоје људи који желе да живе заједно.
Данас се многи венчавају као да спајају два банковна рачуна или два пословна интереса. Двоје људи ступају у заједницу без заједничких идеала и узвишених стремљења, очекујући да ће им сам брак донети срећу. „Оженио сам се да бих живео свој живот“, кажу, као да брачна заједница не захтева никакво одрицање. Други желе да уживају у животу, па своје домове претварају у места у која се враћају тек када се уморе од провода и светских задовољстава.
Такви људи не налазе задовољство ни у сопственом дому. Уместо да у њему изграђују заједнички живот, непрестано траже срећу на другим местима. У брак ступају без довољно размишљања и осећаја одговорности, понекад само зато што мисле да је дошло време да се венчају или зато што то од њих очекује околина.
Резултати таквог схватања добро су нам познати. Бродоломи бракова дешавају се свакодневно. А када брак доживи неуспех, у извесној мери и духовни живот супружника доживљава неуспех. Ако успемо да изградимо здраву брачну заједницу, учинили смо велики корак и у свом духовном животу.
Избор животног сапутника
Избор особе са којом ћемо провести живот једна је од најозбиљнијих одлука које човек доноси. Зато у томе не смемо бити површни, нити дозволити да нас осећања заслепе. Љубав треба да нам отвори очи како бисмо другу особу видели онаквом каква заиста јесте, са њеним врлинама и манама.
Није добро ни журити са одлуком, али ни бескрајно је одлагати. Веридба, на пример, није обећање да се брак по сваку цену мора остварити. Она је време у којем двоје људи треба да провере да ли заиста желе да проведу живот заједно. Ако се покаже да је избор био погрешан, боље је прекинути веридбу него ступити у брак из страха, стида или притиска околине.
Једном сам једној младој жени предложио да добро размисли о томе да ли треба да настави веридбу. Одговорила ми је: „Ако је раскинем, мајка ће ме убити.“ Али каква је то веридба ако не постоји могућност да се раскине? Веридба управо и служи томе да двоје људи утврде да ли су једно за друго. Ако жена није слободна да одустане, онда је њена одлука већ оптерећена присилом.
Не треба бирати особу коју сажаљевамо, већ ону коју волимо и са којом заиста желимо да делимо живот. Ако неко каже: „Жао ми је те јадне душе, оженићу је“, већ се налази на прагу неуспелог брака. Сажаљење само по себи није довољно да двоје људи изграде заједнички живот.
Треба бити опрезан и према људима који љубав схватају као игру, који траже само забаву и сопствено задовољство, који расипају новац и не умеју да преузму одговорност. Чувајте се себичних људи који своју себичност скривају иза лепих речи, оних који непрестано гунђају, жале се и од других траже да испуњавају све њихове жеље. Са таквом особом заједнички живот постаје непрестана борба.
Посебну пажњу треба обратити на однос будућег супружника према родитељима. Христова заповест је јасна: „Зато ће оставити човек оца својега и матер и прилепиће се к жени својој“ (Мк. 10, 7). Ако је неко толико везан за мајку или оца да не може да донесе ниједну важну одлуку без њиховог одобрења, тешко ће моћи да изгради сопствену породицу. Дом родитеља јесте место у којем смо одрасли, али не и место за које треба заувек да останемо везани. Човек мора да постане самостална личност и да буде спреман да преузме одговорност за свој нови дом.
Не треба занемарити ни веру будућег супружника. Да ли он или она верује у Бога? Има ли духовне идеале? Ако Христос другој особи ништа не значи, како ћете заједно градити живот у Христу? Како ће разумети оно што је вама најдрагоценије ако то не дели са вама?
Брак не треба посматрати само као заједницу двоје људи који се воле, већ и као заједнички пут ка Богу. Зато је важно да супружници деле исту веру и да могу заједно да се моле, учествују у црквеном животу и помажу једно другом у духовној борби.
О свему томе треба разговарати и са духовником. Он може да помогне да се важне ствари сагледају трезвено, без заслепљености осећањима и без непотребне журбе. Брак треба да буде дар од Бога, а не одлука донета под притиском или из страха да ћемо остати сами.
Бог свакоме даје његов дар. Једнога води ка браку, другога ка монашком животу. Али Он нам не одузима слободу, већ нам даје могућност да изаберемо свој пут и снагу да њиме ходимо.
Брак је пут страдања и љубави
Који је, дакле, смисао брака? Пре свега, он је пут страдања. Заједница мужа и жене значи да двоје људи заједно носе терет живота. Од тренутка када ступе у брак, они више не деле само радости и задовољства, већ и бриге, невоље, болести и разочарања.
Током венчања свештеник младенцима даје да пију из исте чаше. Она се назива заједничком чашом и означава да ће од тог тренутка заједно делити све што им живот донесе. Неће бити само лепих дана и радосних тренутака. Биће и туге, искушења и тешких периода у којима ће једно другом бити једина подршка.
Апостол Павле отворено говори о томе да ће они који ступају у брак имати телесне невоље (1. Кор. 7, 28). Зато немојте мислити да је брак пут ка непрекидној срећи и задовољству. Живот ће вам постати крст, али крст који цвета цвећем.
Брак има своје радости, осмехе и лепе тренутке, али иза свега тога стоје и одговорност и страдање. Особу коју сте изабрали прихватате са страхом и трепетом, јер не можете знати шта ће вам будућност донети. Може се догодити да после годину, две или пет година откријете да вас је та особа преварила или разочарала. Зато је погрешно сматрати да ће вас сам брак учинити срећним и ослободити животних тешкоћа.
Радост брака састоји се у томе да муж и жена заједно подметну рамена под исти терет и наставе да се пењу уз стрми животни пут. Само они који су спремни да подносе тешкоће могу истински да воле. Као што се челик кује у ватри, тако се и човек обликује кроз искушења брачног живота.
Бог је рекао: „Није добро да је човек сам“ (Пост. 2, 18). Зато му је дао сапутника који ће му помагати током читавог живота, а нарочито у духовној борби. Јер да бисмо сачували веру и остали верни Богу, морамо много тога да поднесемо.
Када наиђу тешкоће, неки људи одмах одустају. Заборављају Бога и Цркву, као да су вера и Црква нешто што можемо одбацити чим нам постане тешко. Али вера, Бог и Црква нису кошуља коју скидамо чим почнемо да се знојимо.
Зато, када туге постану тешке и када вам се учини да више немате снаге, не заборавите да је Бог са вама. Он ће понети ваш крст. Он је благословио ваш брак и позвао вас да заједно идете путем спасења. Не очајавајте ако вам не помогне одмах. Понекад нас Бог води споро и допушта да дуго пролазимо кроз искушења. Али Христос страда са нама, а Дух Свети се „за нас моли уздисајима неисказаним“ (Рим. 8, 26).
Брак је истовремено и пут љубави. Он подразумева стварање нове заједнице, јер, како каже Јеванђеље, „биће двоје једно тело“ (Мт. 19, 5). Бог сједињује двоје људи и позива их да постану једно. Од тог тренутка муж и жена више не живе само за себе. Живот једнога постаје неодвојив од живота другога.
Рећи да сам у браку значи да не могу да замислим свој живот без свог супружника. Он или она постаје део мог бића, мојих мисли и свакодневног живота. Љубав није само осећање које нас је спојило на почетку, већ одлука да другога прихватимо, да му припадамо и да му будемо верни.
Зато је најважније питање у браку: шта мог супружника радује, шта га мучи, шта му је потребно? Како ћу данас обрадовати свог мужа? Како ћу данас обрадовати своју жену? То су питања која треба свакодневно да постављамо себи.
Жена треба да се интересује за мужевљеве бриге, посао, пријатеље и све оно што чини његов живот. Муж треба да поштује жену, њене потребе и осећања, да буде уз њу у невољи и да јој пружи сигурност. Њихова љубав не сме остати само на речима, већ треба да се показује у свакодневним поступцима, стрпљењу и спремности на одрицање.
Апостол Павле позива жене да буду послушне својим мужевима као Господу, а мужеве да воле своје жене као што Христос воли Цркву (Еф. 5, 22–25). То није позив на себичну власт једнога над другим, већ на заједницу у којој свако преузима одговорност за другога. Муж је позван да воли и штити своју жену, а жена да својим поверењем и љубављу буде уз мужа. Самовоља, тврдоглавост и непрестано приговарање разарају брачну заједницу.
Муж треба да памти да му је жена поверена од Бога и да ће једнога дана за њу одговарати пред Њим. Она није његово власништво, већ душа коју треба да воли, чува и поштује. И жена треба да зна да је муж њен најближи сапутник, човек са којим је позвана да дели и добро и зло.
Брак је мали чамац који плови кроз таласе и између стена. Ако макар на тренутак изгубите пажњу, може се разбити. Зато супружници морају непрестано да се труде да чувају љубав, разумевање и међусобно поверење.
Брак је пут ка небу
Брак је, најзад, путовање ка Небу. Он није само заједнички живот двоје људи, већ Божији позив да се обоје спасавају и да заједно стигну у Царство Небеско.
Када се двоје венчавају у име Христово, њихова заједница постаје место у којем је Христос присутан. Он је у средишту њиховог брака, њиховог дома и целокупног живота. Зато апостол Павле брак назива великом тајном (Еф. 5, 32).
Све у чину венчања има своје значење. Запаљене свеће подсећају на мудре девојке из јеванђелске приче, које су спремно дочекале женика (Мт. 25, 1–13). Венчано прстење означава верност и нераскидиву везу супружника, док свештеник спаја њихове руке показујући да их Христос сједињује.
Посебно место имају венци који се стављају на главе младенаца. Они означавају царско достојанство, али и мучеништво. Муж и жена постају цар и царица свога дома, а њихова породица треба да буде мала Црква. Венци их истовремено подсећају да су позвани на жртву, верност и истрајност. Брак није само право на љубав и срећу, већ и спремност да се страда за другога и остане веран Христу.
Током венчања младенци три пута обилазе око стола, док свештеник иде испред њих. То није само део обреда, већ слика њиховог заједничког животног пута. Они више не иду сами, већ заједно, следећи Христа. Њихово путовање почиње на земљи, али његов коначни циљ је Царство небеско.
Зато, када кажемо да смо у браку, то значи да смо прихватили да живимо једно за друго, али и да заједно припадамо Христу. Мушкарац се жени женом, жена се удаје за мушкарца, али се обоје истовремено сједињују са Христом. Он је Онај који их прихвата, благосиља и води ка спасењу.
Брак је мост који нас води са земље на Небо. Његов смисао превазилази свакодневне бриге, материјалне потребе и пролазна задовољства. Све то има своје место у животу, али не сме постати важније од онога због чега смо створени.
Зато не заборавите да сте, ступајући у брак, кренули путем који вас води ка Богу. Чувајте једно друго, подносите слабости супружника, не одустајте када наиђу тешкоће и не дозволите да вас свакодневне бриге одвоје од онога што је најважније.
Бити у браку значи бити Христов.
Архимандрит Емилијанос Симонопетритис
За Фондацију Пријатељ Божији превела и припремила: Бојана Гајевић
Из књиге „The Church at Prayer: The Mystical Liturgy of the Heart“, Свети манастир Благовештења, Ормилија, 2005, стр. 111–125.