Мерити време трајања поста и богослужења је нешто сасвим сувишно и долази од непознавања егзистенцијалног садржаја онога чему си присутан и за шта се трудиш. Како у познавању догмата, тако и у самом учествовању на својој служби као онај који конституише Цркву својим присуством. Ако си присутан а не учествујеш умом и срцем, наравно да ће монотонија бити неминовна – то и деца раде на другим часовима у основним и средњим школама. А ако учествујеш у животу Цркве механички а не познајеш Садржај онога Коме се клањаш – и то је промашај.
Некорисно је себе оптерећивати временом трајања поста и богослужења јер када живиш своју веру онда је живиш 24 сата свакога дана а не периодично и безвољно. Јер када си нечему (Некоме) стално посвећен онда више време није битно и нема тензије. То је толико небитно колико не примећујеш ни своје дисање и број трептаја трепавица. Чак и истицање такве посвећености може звучати претенциозно, јер мало ко креће од логике да је Он првенствено посвећен нама, као што има аутора који данас богослужење не тумаче као потчињену службу свештеника Богу већ снисходљиву службу Бога човеку.
Уводити етапе живота на време које је “посебно” за пост и молитву и на време које “није посебно” за пост и молитву може само онај који не живи сваким дахом са Богом него периодично. Јер Бог је једнако неизменљив и кад ти имаш своје посебно време и дела и када их немаш. Зар имамо два Бога, те док ми деламо добро онда је Бог жив а док ми не деламо Он нема постојање? Биће пре да смо сами направили границе па некад Бога гурамо на једну страну а некада на другу, умишљајући да се наш живот помера само док га ми покрећемо а не увиђамо Његову свакоминутну Сведелатност. Другим речима, док ми умишљамо да “пуно” чинимо својим делима онда умишљамо да је Он нама ближи, а када се уопште не трудимо, онда Њега чинимо анонимним. А Он је све време ту. Наша свест није увек са Њим. Нема богосвести.
Не постоји, дакле, посебно време и посебна дела, постоји само слободна воља која хоће са Богом или без Бога свакоминутно да оствари своје постојање а духовна монотонија може да пронађе само оне који су занемарили дар Духа који изнова хоће да пољуби и загрли човека сједињујући га са Сином Божијим и узносећи га Оцу баш таквог какав јесте а не на основу глуме између бирања када је неко време и дело посебно а када није. Када почнеш да живиш и делаш Бога, онда ти више није потребно суморно побожњаштво којим се многи надимају или самосажаљевају а понајмање ти је потребно специјално време и дела јер ћеш открити да је сваки моменат постојања изазов да установиш Царство Божије у себи и са другима.
Ако бисмо ишли мало даље па ипак инсистирали на посебности онда можемо рећи да једино посебно време и дело које постоји јесте Литургија као Она која уводи ново време и нетрулежно дело Сина које још није довршено пуноћом васкрсења. Само тако можемо разумети продужетак Литургије, њене благодатне рефлексије, да цео живот, дакле и након посебног времена и дела Литургије, учинимо свевремено и сведелатно посебним. Свако друго истицање посебности (важности рада, даривања, итд.) може бити обичан психологизам или у најгору руку застрањени нарцизам под разним маскама љубави.
Зато ми је одувек било чудно код људи да затичем неку супериорну побожност када на пример почне Велики Пост а чим пост прође постану млитави и ван христоцентричних темеља; или, када ме са неком магијском устрашеношћу питају да ли сам побожан јер ми то изгледа као да ме неко пита: “Да ли дишеш?”; или, када неко својим аскетским напорима даје свекосмичке димензије као да Бог не ради ништа и као да свет само на таквог чека, итд. а све је то наравно одскочна даска да се са одређеном преозбиљношћу упадне у екстремизам своје врсте на другим нивоима постојања. А о наивним причама да је некоме потребно посебно време да би показао посебно дело може да говори неко ко нема љубави (свакако, друго је питање неког учења, стваралаштва, усавршавања, итд. али овде се намерно задржавамо на личносним интеракцијама када усамљеност нема изговора).
Извор: upodobljavanje.wordpress.com