Крст! Једна реч, чији помен служи за преображавање живота једних људи и камен спотицања за друге. Шта ми, који смо више пута читали Јеванђеље Исуса Христа, имамо на уму приликом посматрања главног хришћанског симбола? Страдања, недостојна смрт, распети Бог са једне стране, али такође и Васкрсење, победа Човека над смрћу и вечни живот! Често се за оног који слуша са стране, чија животна мудрост му дозвољава да расуђује о вери или убеђењима других, ове асоцијације чине као апсурд, као плод уобразиље безумника који су без сваке интелектуалне способности. Како је то могуће: да Бог у мукама умире на Крсту, да би победио смрт, да би је лишио пређашње власти над човеком? Чини се да никаква логика није у могућности да пружи јасан и конкретан одговор на постављено питање!
Мене Крст подсећа на још једну значајну појаву духовног живота: на подвиг крстоношења, исповедништва и супротстављања мржњи ка хришћанском симболу. Данас као извор сличних расуђивања могу да послуже догађаји који се збивају у грађанским ратом разореној Сирији. Управо је ово место, где се како изгледа, открива смисао у древности произнесених есхатолошких пророчанстава. Тамо где су силе зла устале на хришћане, на наследнике распетога Бога. Тамо где се са зверском силом понижава Христов Крст! Зашто је само један символ, који краси храмове древног града Малула и који хришћанин пажљиво чува на грудима, постао разлог за предрасуде и мржњу оних који су спремни да прекроје свет сагласно својој лажној, човечанској мудрости?
На сва наша питања одговара апостол Павле у својој Првој посланици ка Коринћанима, а управо у свом Слову о Крсту. У то време када се апостол Павле посланицом обраћао ка хришћанима из Коринта, њихова црква се налазила на граници раскола. Као што често бива, разлог њиховог раздељивања је била људска гордост, која се изражавала у уздизању једних хришћана над другим. Гордељивци су себе сматрали поседоваоцима савршеног знања о Христу, дичили су се својом мудрошћу, која их је ослобађала од сувишне Павлове проповеди о Крсту Господњем. Поверовавши у своју моћ и привидну мудрост, расколници нису желели да слушају о распетом Богу, о срамном оруђу смрти. Одрицали су се од подвига крстоношења, правдајући своју немар само чињеницом крштења у Исуса Христа.
Међутим, апостол разобличава гордељивце, лишава их основа вере у своје привидне моћи и своју лажну мудрост! Јер само они који поверују у распетога Христа, који је умро на Крсту и који је васкрсао, поседују силу Божију и Његову премудрост. Сила распетог Христа се састоји у Његовој победи над смрћу, а премудрост Божија је у томе на који начин се догодило спасење света. Онима, који су одбацили Христову славу, апостол Павле позивајући се на Свето Писмо, поручује: „Погубићу премудрост премудрих, и разум разумних одбацићу“. (1 Кор. 1, 19).
У свом Слову о Крсту апостол Павле је издвојио две категорије људи, који нису способни да прихвате Јеванђелску истину у њеној пуноћи: мудраце, подразумевајући Јелине и књижевнике, и царинике то јест Јудеје. Управо овим наведеним категоријама људи проповед апостола Павла делује као лудост и безумље, јер Крст, као оруђе казне не може да буде у међусобном односу са Божијом величином и Његовом свемогућношћу.
Јудеји који су ишчекивали свог спаситеља, нису у распетом Исусу Христу могли да препознају Месију! По њиховим представама Месија је најмоћнији цар који је у стању да освоји сва светска царства, и да уздигне Јудеје над свим народима и државама!
Долазак таквог цара требао је да буде праћен великим чудесима и знамењима, а не понижењем на Крсту, када је по Мојсејевом закону „проклет пред Богом ко је обешен“ (5 Мој. 21, 23). Зато је таква проповед била саблазан за Јудеје, која их је љутила. Јелини који су навикли на разумну процену стварности, који су издизали своју мудрост, нису били способни да виде Бога у, као разбојник, распетом Човеку. Проповед о сили и слави Онога Који се сматрао слаб и неславан, чинила се за наследнике грчке мудрости као глупост и као безумље. Но Апостол Павле је непоколебљив у свом уверењу: свим мудрацима, који нису поверовали у разапетог Христа, од Бога су допуштени безумље и погибао.
Данас се и сами можемо уверити у истинитост Павлових оптужби, када стварност која нас окружује сведочи о безумљу света који није поверовао у Господа нашег Исуса Христа, у Бога распетог и васкрслог. Који није поверовао у победиоца смрти и дароваоца Своје божанске премудрости и благодати. Са истока и запада нам стижу вести о понижавању Крста Господњег. Запад, искушаван научним достигнућима и просвећеним хуманизмом, одрекао се од искупитељског подвига Исуса Христа. Увидевши слабост у Распетом на Крсту, Запад који нас је подсетио на Јелине, израчунао је да је безумље веровати у Бога. Куд и камо је јачи човек, који је способан да одабере правац свог животног пута, руководећи се искључиво својом људском мудрошћу.
Исток у свом ишчекивању светске државе, када ће све државе и народи бити подчињени једном закону, који ће бити оштар у својим наређењима, као некада и Јудеји, није у стању да схвати искупитељски подвиг Исуса Христа. У Христовом Крсту Исток види вређање величанства и моћи Свевишњег, понижење које је извор саблазни, раздражења и извор незамисливог насиља.
Будући да смо очевици вероодступништва и безбожништва у савременом свету, могли бисмо пасти у униније и очајање, да нема сведочанства подвига крстоношења и исповедништва, које чине хришћани са силом Божијом и са Божијом премудрошћу. И апостол Павле нам указује на призване међу Јудејима и Јелинима, који су поверовавши добили заслужене дарове! Тако у данашњем свету можемо наћи примере хришћана, који су позвани да сведоче о својој вери у Распетог Христа и који достојно носе свој крст! На Западу хришћани губе слободу за подржавање породичних вредности и за заштиту духовног здравља своје деце. На истоку хришћани губе живот ради свога имена, за верност Господу распетом и васкрслом!
Нажалост и ми често у Крсту Господњем видимо страдање и бол. И ми често показујемо лењост у подвигу крстоношења, умирујући своју савест лажном слабошћу и неспособношћу да схватимо вероучитељне истине. Међутим, зар нисмо ми хришћани призвани од Бога, јуродством Његове проповеди, зар нисмо ми наследници Божије премудрости и благодати, истинског знамења и чуда за оне који верују у Исуса Христа? Стога, гледајући на наше савременике, који се подвизавају на толерантном и политички коректном Западу и Истоку који не трпи „крстоносце“, ми не смемо заборављати да је Крст дар Божији кроз који нам долази Васкрсење и живот вечни. Амин.
јеромонах Сергије Иванов
За Фондацију Пријатељ Божији, са руског: чтец Дејан Ђуричић
Извор: http://www.spbda.ru/news/a-3307.html