Марко Сандаљ (1949–2024), оснивач Фондације „Пријатељ Божији“, био је православни мисионар, добротвор и човек који је читав свој живот посветио сведочењу Јеванђеља и служењу Богу и ближњима.

Рођен је у селу Радосавска код Бањалуке, као син ковача. Детињство је провео у скромној сеоској породици, где је стекао вредности које су га пратиле током читавог живота – рад, истрајност и одговорност.

Са шеснаест година, потпуно сам, без родитеља и пријатеља, одлази у Канаду. Као и многи млади људи, сањао је о успеху, материјалном благостању и бољем животу. После година напорног рада остварио је оно чему многи теже – успешну пословну каријеру, материјално богатство и живот у изобиљу. Поседовао је све што савремени свет обично сматра мерилом успеха, али је управо тада схватио да богатство само по себи не може испунити човеково срце.

Та спознаја постала је почетак његове дубоке духовне потраге. Промислом Божијим, 1992. године остао је без материјалног богатства, али је задобио оно што је сматрао највећим даром – повратак Православној вери и живој заједници са Христом. Кроз Свето Писмо, дела Светих Отаца и живот Цркве открио је да истински смисао човековог живота није у ономе што поседује, већ у заједници са Богом.

Често је говорио: „Богатом у новцу никад није довољно богатства, а духом сиромашном никад није довољно љубави и заједнице са Богом.“

То није била само мисао, већ искуство којим је живео. Веру није доживљавао као обичај или део културног наслеђа, већ као живи однос са Христом који преображава читавог човека. Зато је са великом љубављу настојао да и другима приближи лепоту Православне вере и охрабри их да открију радост живота у Цркви.

Вођен Христовим речима: „Забадава сте добили, забадава и дајите“ (Мт. 10,8), основао је Фондацију „Пријатељ Божији“. Његова жеља није била да створи још један медиј, већ да кроз савремена средства комуникације помогне људима да упознају Православну веру, духовно узрастају и приближе се Христу. Под његовим руководством настали су бројни текстови, емисије и документарни филмови који су многима постали први корак ка дубљем животу у Цркви.

До последњих дана остао је веран уверењу да је највеће богатство које човек може стећи – Христос.

После његовог упокојења, 19. јуна 2024. године, дело које је започео наставила је његова супруга Невенка Шамара-Сандаљ, новинар и његов најближи сарадник од самог оснивања Фондације. Вођена истом мисијом и љубављу према Цркви, наставља рад на ширењу Православне вере и духовном просвећивању народа.