Ко може тачно да открије све штете које себи чине они који чине грех са надом да ће се покајати? Ја верујем да ће већина хришћана због такве лукаве и преварне наде допасти ада, јер их он лагано и неосетно води до самог његовог руба. Јер они, премда верују да је за све који сагрешују (чине грех, греше) припремљен огањ вечни, ипак сагрешују као да верују да је пакао само још једна бајка. Зашто је то тако? Зато што мисле да је исцељење греха исто онолико лако доступно колико је њима лако да грехе које су починили исповеде духовнику и да због њих добију неку малу епитимију. Чим то учине осећају се спокојни и више не брину мислећи да су сав свој дуг испунили.

Прва штета коју себи наносе такви људи је количина греха: они почине огромно мноштво грехова. Пошто, наиме, лако исповеде своје грехе, а притом имају и неко скрушење мислећи да се у томе састоји све покајање, због те лакоће, и због лажне наде, ти несрећници изнова падају у страсти, а пошто једном падну, попуштају узду свог разума и пажње и као бесловесна безглава стока јуре путем пропасти. Ко би тада био у стању да изброји све њихове грехе? Ко би могао рећи колико пута нађу згодан начин и прилику да падну у грех? Ко би могао знати колико пута им лукави подвали злу помисао коју они сместа спроведу у дело? Али хајде да из суште радозналости начинимо неку чисту рачуницу, па да видимо колико мноштво грехова они почине.

Многи од тих грешника, који мисле да се опроштење греха лако задобија исповешћу, током једног дана могу да почине десет грехова како злим делима, тако и злим жељама, непажљивим разговорима и недоличним насладама, али особито и пре свега поводима које дају другима да усмрћују своју душу. Мерено тако број њихових грехова ће за месец дана достићи до три стотине, а за годину дана број њихових грехова биће већи од три хиљаде. Тако ће сваки од њих за годину дана више од три хиљаде пута да закуца на врата ада. А зашто нам је тешко да поверујемо да ће правда Божија да отвори врата ада једном таквом грешнику и да га пусти да онамо падне? А то је свакако оно што правда Божија преко пророка Јеремије прети да ће учинити: „На јад си се лечио, теби (од тога нема користи)… јер задао сам ти ударац непријатељски као строгу казну за сваку твоју неправду. Преумножише се греси твоји“ (Јер 37, 13-14).

Одмери, брате, пажљиво ове речи. Не каже ли Бог, да не само да се ниси исцелио, него да ти лек уопште није користио. „Узалуд си се лечио, ништа ти није помогло„. Није ти помогло ни што си се много пута лечио, јер си се исповедио не једном, него много пута, али је твоја злоба искористила исповест, која треба да исцели и убије грехе, за то да их још више умножи. То је зато што ти самом себи говориш: „Ако згрешим, довољно је да се после исповедим. Ако сам сагрешио једном, могу и други, трећи, четврти… пут, јер ионако ћу се исповедити и покајати“. И ето! Лечио се јеси, али никакве користи од лечења ниси имао, јер је небројено мноштво грехова једина „добит“ коју си стекао од толико исповести. Уз то ниси ни свестан да те то мноштво грехова вуче на дно ада и да си заслужио да те Бог васпитава искушењима без милости и да те казни као непријатеља који је пред Богом то више скривио што је Бог према њему био милостивији: „Зато што су се умножили греси твоји, кажњавам те онако како кажњавам Своје непријатеље„. Исти пророк на другом месту говорећи у алегорији о оној души која се исповеда и исцељује грехова, али након тога поново сагрешује и тако остаје неисцељена и заслужује да од Бога буде потпуно напуштена и остављена да се мучи у аду, каже: „Лечисмо Вавилон, али се не исцели; оставите га… јер до неба допире суд његов и диже се до облака“ (Јер 51,9).

Друга штета коју себи наносе они који чине сваковрсне грехе са надом у покајање и исповест је каквоћа греха: они почине превелике грехе, јер правећи погрешну рачуницу и говорећи себи „Исповедићу се“, греше без икаквог страха и стида, па тону у најдубљи и најнечистији греховни кал. Чине без стида чак и оне грехе које не чине ни безбожници и безверници и каљају се у таквом блату и нечисти у каквој се не ваљају ни дивље животиње. И како са њима поступа Бог? Не заборавља толико зло, него га кажњава кад за то дође време, као што вели кроз пророка Осију: Дубоко су се покварили као у време гавајско (Осија 9,9). Ето какви су греси тих злих људи! Опоменуће се безакоња њихова, и казниће грехе њихове, а ето и како ће Бог према њима поступити.

Трећа штета коју ови несрећници грешећи наносе сами себи, јесте свесно ниподаштавање сопственог спасења и свих заповести Божијих, јер као што каже Соломон: „Када безбожник доспе до дна зла, ниподаштава“ (Прич 18, 3). Када, дакле, стигну до самог дна зла, онда им се окамени ум и отврдне им срце, па уопште више не обраћају пажњу на грех. Неки од њих иду чак и даље од тога, па не само што ниподаштавају значај греха, него себи грехом угађају, грех их испуњава задовољством, па се чак и хвале њиме као да су учинили неко велико постигнуће, као што вели Соломон: они се радују зло чинећи, и играју у злим опачинама (Прич 2, 14), а Исаија за њих каже: Разглашују грех свој као Содом (Иса 3,9). А они који су раније говорили "Па шта ако сагрешим сада, после ћу се исповедити и покајати", сада доспевају дотле да нашавши се на самом греховном дну не желе више ни да се покају, ни да се исповеде. А ако некад то и пожеле, не могу то више ни да учине, јер је грех постао њихова навика, а навика је постала њихова природа, јер им је срце попут камена отврдло и постало толико неосетљиво и безосећајно да више не може ни да се покаје, ни да се поправи.

И тако ови бедници умиру не покајавши се и не поправивши се. Заиста је велико чудо да ови хришћани, иако су доспели до самог греховног дна, још увек чувају своју веру и не одричу је се, премда неки од њих, авај, испуштају из руку чак и ту последњу котву- веру, јер, како каже блажени Златоуст, њихов живот преиспуњен злом, рађа и зла учења.

Видиш ли, брате, колико штете наносе себи, у какву страшну погибао себе доводе они који чине грехе са лажном надом да ће се покајати и исповедити? Авва Исак је стога сасвим тачно рекао да онај ко сагрешује по други пут cа надом у покајање, препредено ступа пред Бога. Тај ће напрасно умрети и неће доспети да се покаје како се надао: „Онај ко често посрће надајући се покајању, тај препредено корача пред Богом: он изненада умире и не налази више време за које се надао да ће га испунити врлинским делима“ (Свети Исак Сиријски, Подвижничка слова, Слово 90). Готово то исто каже и Василије Велики: „Онај ко чини злодела са надом у покајање, има зао карактер и бива лишен покајања“ (Беседа О покајању), а слично томе се могу схватити и речи светог Амвросија: „Брзина и лакоћа праштања даје прилику греху„.

Преузето из књиге "Духовне вежбе"
Св. Никодим Светогорац