Чудо васкрсења, посведочено у јеванђељу св. јеванђелисте Луке представља најузбудљивији и најпотреснији призор што нам га машта може дочарати. Догоди се да Христос иђаше ка граду који се зваше Наин. „И кад се приближи вратима, града, и гле, изношаху мртваца, јединца сина матере његове, и она бијаше удовица“. Две су несреће несрећну жену походиле, и то јеванђелист посебно наглашава. Прво је изгубила свога мужа, храниоца и браниоца, и кад јој је, у сину, узданици, стасала нада, понела га је, јадна, кроз врата градска да га земљи поклони. Може ли се самохраној мајци гора судбина замислити?

И у том моменту, прилази јој Христос и вели: „Не плачи“. (Лк. 7, 13) Мора да је мук завладао. Удовици жени, која сина јединца у гроб сахрањује, рећи: Не плачи! Није ли то исувише дрско – помислили су многи из тужне поворке. „И приступивши, дохвати се носила, а носиоци стадоше. И рече: Момче, теби говорим, устани!“ (Лк. 7, 14)

Сад је тек право запрепашћење настало: мртвом човеку говорити да устане – сви су се у чуду, згранути, нашли. И питали се, ко је тај који мртвацу може наредити да устане.

Ми, сада, знамо и верујемо да оно што не може нико други, Господ може. Онај који је мртвило животом запахнуо и животну клицу у небиће усадио, може и једног мртваца васкрснути и у живот призвати. И заиста, на Господње речи, „сједе мртвац и стаде говорити; и даде га матери његовој“. (Лк. 7, 15)

Ма колико да се, заиста, огромно чудо десило, које је само Животодавац учинити могао, и ми смо сведоци једне људске драме. Обично Христа моле невољници и, најчешће, Христос ставља њихову веру на пробу и препушта их њима самима, да вером својом сами себи, најпре, помогну. У овом случају, међутим, Христос не чека да буде мољен. Топлином своје љубави, сажали се на сироту жену и приђе мртвом њеном сину да га у живот врати. Учини то, „и даде га матери његовој“, (Лк. 7, 15) у матерински загрљај, као најдрагоценији небески дар.

У својој верској разводњености и хладноћи наших срца и разума, ми тешко примамо и мања чуда, трудећи се да свему дамо наше људско објашњење. Превиђамо да је све чудесно око нас и све доказује и показује Чудотворца само што ми то не видимо. И најлепше бајке ми некако обездушимо.

Многима од нас, у свој нашој памети, никако да дође и ова паметна мисао, да је све сами бесмисао ако нисмо у вечност призвати. Све око нас има своју сврсисходност, једино ми, ако би нас смрт потирала, не можемо наћи сврху нашег хода по мукама на овој планети Божијој. Као хришћани треба да знамо и верујемо да нас вечност у окриље зове.

Та мисао о вековању прати људски род кроз сав његов ход кроз историју. „Оживјеће мртви твоји – кличе пророк Божији, Исаија – и моје ће мртво тијело устати. Пробудите се, и пјевајте који станујете у праху; јер је твоја роса роса на трави, и земља ће изметнути мртваце“. (Ис. 26, 19)

Само својом вером доживљавамо ту тајну Божију, и никако другачије. Каквом вером, показује нам својим примером пророк Божији Језекиљ у 37. глави своје 1-10. ”Рука Господња дође нада ме, и Господ ме изведе у духу, и постави ме усред поља, које бијаше пуно кости. И проведе ме покрај њих унаоколо, и гле, бијаше их врло много у пољу, и гле, бијаху врло сухе. И рече ми: сине човјечји, хоће ли оживјети ове кости? А ја рекох: Господе Господе, ти знаш. Тада ми рече: пророкуј за те кости, и кажи им: сухе кости, чујте ријеч Господњу. Овако говори Господ Господ овијем костима: гле, ја ћу метнути у вас дух, и оживјећете. И метнућу на вас жиле, и обложићу вас месом, и навући ћу на вас кожу, и метнућу у вас дух, и оживјећете, и познаћете да сам ја Господ.

Тада стадох пророковати, како ми се заповједи; а кад пророковах наста глас, и гле потрес, и кости се прибираху свака ка својој кости. И погледах, и гле, по њима изиђоше жиле и месо, и озго се кожа навуче; али духа не бјеше у њима. Тада ми рече: пророкуј духу, пророкуј, сине човјечји, и реци духу: овако вели Господ Господ: од четири вјетра дођи, душе, и дуни на ове побијене да оживе. И пророковах, како ми се заповједи и уђе у њих дух, и оживјеше, и стадоше на ноге, бјеше војска врло велика.”

Овај узбудљиви пророков исказ није нам он дат да би нашу машту голицао него да нам одговори на вечито наше питање: Ако ћемо и васкрснути – како ће се то десити? Одговор се и сам намеће: баш овако како нам га пророк приказује.

Да не сумњамо: „И много оних који спавају у праху земаљском пробудиће се, једни за живот вјечни а други на срамоту и пријекор вјечни“. (Дан. 12, 2)

Истина васкрсења мртвих обавезује живе и ту је одговор зашто је ми олако одбацујемо. Размишљају многи нојевски: „Боље да ме нема него на срамоту вечито да живим“. Нема ли васкрсења мртвих, нема ни јединог праведног суда, онда нема одговора за дела и недела.

„Како ће устати мртви? И у каквом ће тијелу доћи?“ (1.Кор. 15, 35) На то питање Апостол одговара јасним и очигледним, животним, примером из свачије азбуке живота. „Оно што ти сијеш неће оживјети ако не умре.“ (1. Кор. 15, 36) „Без смрти – нема васкрсења.“ (Његош) И сами знамо: „Ако зрно пшенице, паднувши на земљу не умре, онда једно остаје: ако ли умре, многи род доноси“. (Јн. 12, 24)

За знатижељне, апостол Павле, до у појединости, разлаже како ће се наше васкрсење збити: „Јер ће сам Господ – вели – са заповјешћу, гласом арханђела и са трубом Божијом, сићи са неба, и прво ће мртви у Христу васкрснути; а потом ми живи, који останемо, бићемо заједно с њима узнесени на облацима у сретање Господу у ваздуху, и тако ћемо свагда с Господом бити“. (1. Сол. 4, 16-18)

Васкрсли Господ, Васкрситељ, залога је нашег васкрсења. „Онај који је подигао Христа из мртвих оживјеће и ваша мртва тјелеса Духом својим који живи у вама.“ (Рим. 8, 11) Без наше вјере у Христово, и наше, с Њим, васкрсење, све нам је упразно. „Празна је проповијед наша, па празна и вјера ваша“, (1. Кор. 15, 14) вели нам свети Апостол.

„Бог није Бог мртвих, него живих“. (Лк. 20, 38) Верујте, и вером се својом спремајте за сусрет са Живим Господом Животодавним, у вечности, у Царству небеском.

Протојереј Василије Томић