Хајде да прво одговоримо на питање: који су задаци вере у „бога у души“? Да чува од непријатности. Да доноси срећу. И да нас кроз савест подсећа на то како треба, а како не треба да поступамо – али не претерано наметљиво, зато што ћемо свеједно урадити по свом. А сврха овог подсећања јесте да се, као прво, лепо понашамо у друштву, да не бисмо имали проблема, а као друго, да се осећамо као пристојни људи, не губећи осећај сопственог достојанства.
Поред тога што нам доноси срећу, пожељно је да „бог у души“ кажњава оне које сматрамо лошим људима. Али то у принципу није обавезно ако нам не досађују превише. „Бог у души“ такође има функцију да учини да наши покојни рођаци лепо почивају и да им тамо буде добро, независно од тога да ли су сами у било шта веровали. Али ни ова функција није од пресудне важности, зато што „ко зна да ли тамо нешто уопште постоји“, „нико се отуда није вратио“ (успут, вреди поменути да они који тако говоре заправо поричу Христово Васкрсење, често и не размишљајући о томе) и тако даље.
За разлику од „бога у души“, Бог нам не обећава комфор/лагодан живот: „У свету ћете имати жалост“ (Јн. 16: 33). Али Он нас такође подсећа на то да у свету у којем ћемо имати жалост не остајемо задуго, и да нас очекује вечност, и позива нас са Собом у ту вечност. Главна препрека за наш улазак у вечност с Њим била је трулежност наше природе (како на физичком, тако и на душевном нивоу), која је наступила након грехопада првих људи, који су дар слободе од Творца искористили да одступе од Његове воље. Дрво познања добра и зла представљало је знак слободе личности, без које човек не би био личност, већ робот. Заправо, ово стање распадања и јесте узрок нашег жалосног стања у земаљском животу.
Међутим, овај распад може се продубити у још већу невољу кад наше „ја“, које наставља свесно постојање, буде лишено свог тела и остане насамо са својим страстима које више никако неће моћи да задовољи. Сада знамо да посмртни живот може изгледати другачије: постоје пакао и рај. Али кад је Христос разбојнику разапетом поред Себе рекао: „Данас ћеш бити са Мном у рају,“ ове речи су тадашњим Јеврејима звучале потпуно страно. Зато што су сви знали: рај је некада постојао, али је сада пут до њега затворен и после смрти постоји само један пут: у Шеол (подземље/ад). У Шеолу је постојало Наручје Аврамово, где није било мучења, али није било ни оне пуноће бића – у радости и љубави – за које је човек био створен.
И у овим речима које су необично звучале тадашњим ушима крије се одговор на питање зашто је Бог постао Човек. Зато што Господ не каже пре проповеди на Гори или пре исцељења болесника и васкрсавања мртвих: „За овај час сам дошао.“ Ове речи изговара пред саму Голготу.
Бог је у Својој другој ипостаси, која се назива Сином или Речју Божијом, примио људску душу и тело, и иако није имао никакав грех, примио је на Себе последице отпадања човечанства од Бога. „Обукао“ се у нашу палу природу да би је пронео кроз страдање и смрт. И да би је васкрсао очишћену и исцељену. И ову преображену људску природу, сједињену са Својом Божанском природом, даје нам да је примимо у виду хлеба и вина.
Неко је Тајну Причешћа упоредио са калемљењем дрвета. Дивља биљка прорастајући из гранчице питоме биљке која је на њу накалемљена, остаје оно што јесте – али већ даје другачији плод. Има један снажан стих у песми руске кантауторке Вере Матвејеве – „срцем у небо прорастам“. Овај стих се може надовезати на метафору накалемљене биљке: хришћанин „прораста“ у Вечност – и не у палом стању, већ у преображеном, обоженом. Не са тим митским "богом у души", већ кроз заједничење са Христом – сједињујући се са васкрслим Богочовеком у Тајни Причешћа коју је Он Сам установио.
Главни смисао Тајне Причешћа јесте у Другом Битију које нам је припремљено – али не само у томе – иначе не би било потребе за честим причешћивањем. Причешћивање је општење с Богом, у извесном смислу, то је пуноћа овог општења (премда наша грехом погођена свест и срце не могу то осетити у својим дубинама). И ми стремимо ка Чаши као што дете које се ужелело трчи мајци – чак и ако је није видело свега пар минута. Евхаристија (грчки назив Тајне Причешћа који буквално значи благодарење) је срце духовног живота хришћанина.
Неучествовање у Светим Тајнама постаје узрок духовног умирања: „А Исус им рече: Заиста, заиста вам кажем: ако не једете Тело Сина Човечијег и не пијете Крви Његове, немате живота у себи“ (Јн. 6: 53).
Управо у овоме – у служењу Евхаристије – јесте главни смисао постојања Цркве. Апостол Павле обраћајући се коринтским хришћанима каже: „Ви сте тело Христово.“ Управо то је главна формулација хришћанског схватања Цркве. Онај ко се причешћује постаје део Цркве, јединственог Тела Христовог. Онај ко се одриче Причешћа одриче се јединства са Црквом и тиме одбацује плод Голготске Жртве – одриче се свог спасења. Зато је у светлости Новог Завета прецизна и строга формулација Кипријана Картагинског (почетак IV века): „Онај ко не може да назове Цркву својом Мајком, нека не назива Бога својим Оцем.“
Они који верују у "бога у души" не размишљају о свом односу према ономе што је Христос учинио за нас на Голготи, али њихов став одбијања „обреда“ практично представља одговор на Христов позив који се чује у Јеванђељу да приђемо Његовој Чаши, а који је упућен сваком човеку: „Пијте из ње сви.“ Ово одрицање је слично поруци: „Да, Исусе, Ти си добар, али Твоје смртно страдање ради мог спасења не изазива у мени захвалност.“ Или, другачије речено: „Пошто си свемогућ, потруди се да нађеш неки други начин да ми поклониш рај без учествовања ових брадатих мушкараца у дугачким одеждама.“
Да, људски фактор земаљске Цркве је несумњиво грешан. Али са својом грешношћу долазимо Христу да би је Он опрао Својом Крвљу. За то што, настављајући да грешимо, газимо светињу у себи, свако ће – укључујући и сваког свештенослужитеља – одговарати пред Богом, али Христова Крв не постаје мање света због наших грехова: „Бог се не да обмањивати“ (Гал. 6: 7). И од личних особина свештенослужитеља који служе Евхаристију не зависи светост Његовог Тела и Крви, будући да Он Сам врши ову Тајну. Али, опет, Он Сам је уредио тако да у овом свештенодејству учествују људи. Ипак, важно је да заједничку молитву људи окупљених ради Евхаристије предводи човек који има непрекидно апостолско прејемство: управо тамо и само тамо где постоји ово свето – стварно, а не измишљено – јединство с апостолском заједницом, врши се претварање хлеба и вина у Тело и Крв Христову. На основу текста из Дела апостолских и других извора из историје ране Цркве несумњиво је јасно да су Евхаристију служили они којима је Црква поверила да врше ово свештенодејство: епископи и презвитери – прво они које су поставили апостоли, а затим оне које су поставили ови епископи, и тако даље, и тако даље...
Господ је Цркви дао обећање да је врата пакла неће савладати. Христос је обећао да ће бити с њом – са Својим ученицима – до свршетка века. Каснији покушаји да се „од нуле“ створе наводне хришћанске заједнице представљају сурогат, чак и када су пропраћени најбољим намерама. Јеванђеље нигде не даје основе за то да неко самостално „обнавља“ наводно нестало хришћанство.
Дакле, ако је Евхаристија срце, остало што постоји у Цркви – Свето Писмо, молитве, богослужења, поредак, аскетика, иконописање и тако даље – представља сав организам око срца. Нећемо сада развијати ову тему, зато што о сваком делу овог организма треба посебно писати, озбиљно и без журбе.
Да ли Бог може да спаси душу човека који се није причестио? Међу свецима које поштујемо има мученика који нису били чак ни крштени. Њихова љубав према Исусу Који је за њих примио смрт била је прави одговор на Његову љубав – чак до трпљења мука и смрти. И зато се каже да су они који нису примили крштење водом, примили „крштење крвљу“. Ови мученици су били спремни да за Исусом понове (а вероватно су неки и понављали) речи које је Он рекао на Крсту: „Оче, опрости им, јер не знају шта чине!“ (Лк. 23: 34). Али тешко да ће се таква љубав према Христу одједном наћи у следбеницима „вере у бога у души“, који заправо ни не знају по чему се њихова вера разликује од хришћанства. Своје одбацивање Цркве, „попова“ и обреда објашњавају тиме да су сви попови неваспитани, а парохијани су све саме зле и лицемерне старице.
Наравно, оне којима је довољан овакав „бог у души“, цитати из Светог Писма тешко да ће уверити у то да треба да учествују у Светим Тајнама Цркве. Чувши библијске цитате обично се правдају тиме да је „Библија много пута преписивана и све је изобличено“. Велико би било њихово разочарење када би сазнали да ниједно дело античке књижевности није сачувано у толиком броју копија као што су то текстови Новог Завета. И велики број научника је радио и ради на истраживању старих рукописа међу којима има неколико папируса које од изворника одваја само мали број деценија, а неке чак и само неколико година. Али онима који верују у „бога у души“ најзгодније је да не знају чињенице библијске науке: могу да измисле себи идеју о извртању текстова и тиме оправдавају своју лењост да читају Јеванђеље.
Поштеније би било да ипак признају, бар себи самима, да тај „бог у души“ – у души којој је угодно и без учествовања у Светим Тајнама Цркве, без читања Светог Писма, без упоређивања свог живота са Јеванђељем – није Онај Бог Који нам се открива у Библији. Сасвим је у складу са савременом модом сматрати да у томе нема ничег страшног: јер, главно је веровати у – нешто. А „бог у души“ је управо то нешто. Зато што у хришћанству Бог нипошто није „нешто“, већ Неко. Једнима је лакше без Њега, док други, они који Не могу без Њега, следе Господа Који је рекао: „Ако ко хоће да иде за Мном, нека се одрекне себе и узме крст свој и за Мном иде“ (Лк. 9: 23).
Протојереј Димитрије Струјев
За Фондацију Пријатељ Божији са руског: Светлана Розанова
Извор: pravlife.org