Дух је око душе, окренуто ка вечности; душа су унутрашње очи човека окренуте ка области земаљског битовања у свим његовим разноврсним аспектима. Од испољавања људског духа пре свега треба навести религиозно осећање као способност непосредног доживљавања стварности из духовног света и интуитивно проницање у метафизички свет. То је осећање унутрашње поузданости духовног искуства. Оно се буди, оживљује у човеку дејством благодати; његов почетак је покајање, а крај – љубав.

Религиозно осећање је својствено човеку. Човек се од животиња пре свега разликује по томе што је религиозно биће. Ово осећање може бити изобличено као што су изобличени одрази на неравној површини огледала, оно може бити сузбијено и угушено људским страстима, оно може да се сакрије у дубину подсвести, али не може потпуно да нестане.

Друго испољавање духа јесте «унутрашњи логос», то је спознајна сила, која делује на нивоу идеја и суштина. Треће је способност созерцања, окренутост човека ка Божанству кад богоопштење постаје слободан акт људске личности. У самој основи созерцања стоји пажња као способност концентрације сила духа на предмету, који се созерцава и као реактивна сила, која штити дух од агресије спољашњег.

Душа у себи има следеће силе. Прва је сила разума односно здравог расуђивања. Она се испољава двојако – кроз словесно или сликовито мишљење: она не прониче у суштину ствари, искључена је из духовног света, она проучава само појаве и својства. У палом стању разум је постао узурпатор логоса и оних спознајних сила, које су свети оци називали умом.

Душевни разум је прогласио себе за једини инструмент сазнања, он претендује на решење метафизичких питања, која се налазе ван граница његових могућности, упао је у област религије и жели да постане диктатор у њој. Он гледа на себе као на господара света, сматра да су његови сила и моћ безгранични, створио је науку и цивилизацију – ову нову вавилонску кулу. Искључивши се од духа људски разум је постао главни извор гордости – тајног или јавног богоборства. А кад га осењује благодат он види своју меру и своје границе и покорава се духовном виђењу и религиозним интуицијама. Тада он у овом земаљском бићу види творевину Божанске премудрости, а у материјалном свету – не само узрочно-последичне односе, већ и симболе и слике духовног света. Сјединивши се с логосом он показује његова откровења у спољашњој речи, духовна знања доводи у одређене логичке системе кроз земаљске слике, открива скривено.

Друга сила душе јесте жеља. Одвојивши се од религиозног осећања, од духовних доживљаја она се претворила у похот, у тежњу ка насладама, у мрачне страсти, у изопачену чулност. Ова сила је највише оштећена грехопадом. Показало се да разум, опијен својим видљивим успесима и достигнућима није цар, већ роб жеље. Сјединивши се кроз покајање с духовним осећањем, жеља престаје да буде неконтролисана и импулсивна. Она помаже уму да тежи ка добру, она у овом свету види сенке изгубљеног раја. Жеља се као сила душе сједнивши се кроз благодат са силама духа претвара у чежњу за Божанском лепотом.

Трећа сила душе се код светих отаца назива афективном. То је заштитна сила душе. Она треба да чува душу од зла и греха као имунолошки систем човека – од туђег тела. Њено најбоље испољавање је света мржња према ономе што душу одваја од Бога. Међутим, после пада у грех афективна сила се окренула против онога што омета испуњење страсних жеља, у том случају афективна сила личи на мач, који је дат за заштиту од непријатеља, али је душа овај мач окренула против саме себе и непрекидно задаје себи све нове и нове ране.

Реактивна сила оштећена грехом, не испољава се као чување личности, већ као потврђивање човековог егоизма; на спољашњем плану она се испољава у огромној амплитуди: од сталне раздражљивости и нетрпељивости у кругу породице (синдром сићушног злодуха) до људских хекатомби, које чине тирани (пир сатане). Несклад између жеље и могућности изазива и храни осећање раздражености и увређености: човек читав свет доживљава као сушту неправедност у односу на њега, као да се читаво човечанство договорило да га изнервира.

Овакав човек личи на бомбу испуњену прљавштином, која експлодира кад је човек неопрезно додирне. Ако се ово осећање појачава оно може да доведе човека до страшних душевних стања, да се излије у садизам и незадрживу жељу за убиством.

A кад се кроз покајање и благодат афективна сила душе сједини с духовним осећањем окренутости ка Богу она постаје динамично одрицање греха, самокритичност, мржња према демону, осетљивост према упадању мрачних импулса у људску душу, најделотворније оруђе у очишћењу срца од страсти.

У овом питању су се судариле триметрија Истока и диметрија Запада. Исток јасно разграничава област духа и душе, Запад их слива у душевном монизму. Осим тога, западна антропологија о човековом паду у грех говори само као о губитку Божанске благодати, уз чување природног стања душе, а за источну антропологију грехопад представља најдубљу драму у историји света: човек је испао из центра свог живота, на место Бога ставио је себе. Богоборачки импулс је раскинувши савез човека с његовим Творцем деформисао саму људску природу.

Дух је постао одвојен од душе, пошто је откинут од Бога, душевне силе су се такође разјединиле: разум, осећање и воља час ступају у склад, час се једно другом супротстављају. Зато је источни аскетизам борба за људско срце, зато источни подвижник нема поверења у себе, нема поверења у своју душу, његов циљ је да покори душу духу, а дух – благодати.

Основа аскетике Истока покајање, плач због грехова, који свет не схвата сматрајући га слабошћу, малодушношћу и болесном плачљивошћу. Западни подвижник почиње од бодрог изазова мрачним силама пакла с којима је спреман да се бори као витез с џиновима. Основа овог подвижништва није покајање, већ част и љубав, само, каква љубав?..

Архимандрит Рафаил (Карелин)