У животу сваког младог човека постоје многа горућа питања. На свако од тих питања човек се труди да пронађе прави одговор, у оквиру оног времена које му је Бог подарио. Јер, време које свако од нас на овој земљи има није наше време, него је, пре свега, Божије време. А, то време нам је подарено да бисмо у њему учинили нешто и оправдали свој позив, који нам је Господ упутио. Када, с ким, на који начин, под којим условима - све су то питања, која се просто роје из тог централног питања: шта је, заправо, брак?

Желео бих да се осврнем на једну дефиницију брака, коју нећете пронаћи ни у једном уџбенику, нити из богословских предмета, нити из социологије или психологије, а то је дефиниција једног уваженог и мудрог Руса, од оних Руса који су своју другу отаџбину нашли у Србији, након Октобарске револуције, а то је професор Нил Малахов. Он би увек, на почетку сваке школске године - а предавао је етику - умео да постави једно исто питање својим новим ученицима: “Децо, шта мислите, шта је то брак?” Сви су били зачуђени како то да ниједна од важећих дефиниција не може код овог професора да прође. А, он је рекао: “Децо, све то што сте ми рекли, све је то тачно, али није битно. Јер, брак је, пре свега, подвиг”.

Реч подвиг је старог, словенског порекла и долази од речи двиг, а то значи: устати, кренути ка неком. И, подвиг заиста јесте корак ка неком. И, нема бољег подвига у животу него што је то брачни подвиг; онај живот који више није живот у мом егоцентризму, живот који је усмерен искључиво на оно што је мени потребно, него живот који постаје жртва, живот који постаје разумевање, живот који се претвара у праштање, а све љубави ради. Тек после тога може да нам буде јасно да је брак заиста, како вели Св. апостол Павле, велика Света Тајна. Не зато што је у броју Светих тајни, него зато што, кроз благословени брачни живот, живот непрестаног давања, живот непрестане жртве, видимо слику оног односа који влада између Христа и Цркве. За тај однос је Св. апостол Павле рекао: а ово је Тајна велика.

Човек треба да зна које је његово место у тој будућој заједници, заједници љубави, која треба да буде заједница благослова; које је место тог мог - не партнера - та реч јако грубо звучи, него онога који је поверен мојој љубави. Муж је поверен љубави жене и жена је поверена љубави мужа. Али, пре тога би требало видети: шта је то љубав? Љубав која је основни мотив; сви кажу: из љубави ступају у брак. Али, како је онда могуће да врло брзо, недопустиво пребрзо, многи бракови, многи парови дођу до оног степена - већ после две, три или пет година, а то је још премало за брачно искуство - када многи кажу: више љубави нема?

Ако дођу до тога, па кажу: више љубави нема, то им је онда мерило да љубави - праве љубави - никад није ни било. Јер, љубав није еротска привлачност. Љубав није заљубљеност. Заљубљеност јесте онај први, почетни степен, који је и те како добродошао; без заљубљености и нема уласка у љубав. Али, љубав није романтика. Љубав је осећај одговорности, љубав је осећај за жртву, љубав је осећај за непрестано давање и, што је најважније, љубав је спремност на опраштање.

Данас су многе речи изгубиле своју важност, изгубиле и на вредности, некако су постале свакодневне. Једна од тих речи, тј. израза јесте и оно чувено волим те, које се чује на сваком кораку. Поготово млади људи, у заносу своје младости, у заносу заљубљености, врло су спремни да често кажу једно другом, и то је лепо рећи: то волим те. Међутим, речи "волим те" треба рећи и после 5 година брака, и после 10 година, и после 15, и 30, и после 50 година. И, ако се неко пита шта за нас, православне хришћане, значе речи волим те, онда би једина православна дефиниција тих речи могла да буде: “Рећи некоме: волим те, значи рећи му: ти никада нећеш умрети”.

То је оно што се заснива на нашој вери, на вери у Васкрсење, које је камен-темељац свега што ми јесмо. А да бисмо могли доћи до тога да те речи заиста то и значе, ја обично младим паровима укажем пажњу или пожелим три снаге: да вазда имају снаге да једно другом кажу: ВОЛИМ ТЕ, да једно другом кажу: ХВАЛА ТИ и да једно другом кажу: ОПРОСТИ.

Ако је човек у стању да свој брачни живот спроведе између те три граничне поставке, та три споменика брачног живота, та три показатеља пута, три најважнија крајпуташа брачног живота, онда ће заиста да види и доживи шта значи када је породица Црква у малом. Зато што у Цркви, у Телу Христовом, све што чинимо јесте одраз тог: волим те, хвала ти и опрости. То је оно што Богу свакодневно говоримо, кроз сва наша богослужења.

Наше славословље Имена Божијег јесте, заправо, то наше: Волим Те, Боже! Она хвала коју узносимо Богу јесте непрестани хвалоспев и непрестано захваљивање на свим оним даровима којима нас је Бог тако штедро обасуо. И, она покајна нота, без које нема Православља, то је оно непрестано: Опрости ми! И, када би било много више снаге за опраштање, да се опраштање да, али и да се за опраштање моли, можда би ситуација у нашем народу била много друкчија и можда би се многи млади човек сасвим другачије опходио, сасвим другачије размишљао о својој будућности и сасвим другачије посматрао биће супротног пола, доживевши га не као противника, као партнера у животном рингу, него заиста као некога ко ће бити поверен мојој љубави, некога ко ми је од Господа дат, неко са ким ћу ја да наставим велику тајну стварања...

протојереј-ставрофор др Милош Весин
Извор: saborna-crkva.com