Један од најистакнутијих стручњака за дубине људске душе, св. Исак Сирин, каже у својој 41. бесједи: „Онај који дође до спознаје властитог гријеха већи је од оног који подиже мртве молитвом; ко год је у стању да спозна себе, већи је од оног ко је добио визију анђела.“ У сврху самоспознаје ћемо испитати наведено у наслову.
Понос, егоизам и сујета – чему можемо додати бахатост, ароганцију и уображеност – све су то различите врсте основне појаве: „окретања према себи.“ Из свих ових ријечи двије имају најконкретније значење: сујета (таштина) и понос. Према „Љествици“ они су као младић и човјек, сјеме и хљеб, почетак и крај. Симптоми сујете, овог почетног гријеха, су: неподношење критике, жеђ за похвалом, потрага за лакшим путем и стална усмјереност према другима. Шта ће други рећи? Како ће то изгледати? Шта ће други мислити? Иста усмјереност према публици објашњава гријех самооправдања, који се често непримјетно прикрада и у нашу исповијест: „Нисам грешнији од осталих... само безначајни гријеси... нисам никога убио нити било шта украо.“
Демон сујете је пресрећан, каже св. Јован Љествичник, видјевши да се наше врлине увећавају: што више успјеха имамо, више је хране за таштину. „Када држим постим ташт сам, када кријем своје духовне напоре ташт сам преко побожности. Ако се лијепо облачим сујетан сам, а ако облачим стару одјећу још сам сујетнији. Ако почнем говорити обузет сам сујетом, а ако ћутим постајем још сујетнији. И без обзира на коју страну да окренете ову бодљикаву биљку, она ће увијек подићи своје бодље горе.“ Чим се добар осјећај или искрен покрет појави у човјековом срцу, одмах се јавља сујета која гледа у себе. Тако ови најдрагоцјенији покрети душе нестају, топећи се као снијег на сунцу. Они се топе, што значи да умиру; дакле, због сујете умире оно најбоље у нама. На тај начин сами себе убијамо сујетом, и мијењамо прави, једноставан и добар живот варкама.
Повећање сујете даје повода за понос. Понос је врховна самоувјереност и одбацивање свега што не произилази из властитог ја. То је извор бијеса, свирепости и злобе; то је одбацивање Божије помоћи; то је „демонско упориште“. Понос је „жељезна завјеса“ између нас и Бога; то је непријатељство према Богу; то је извор сваког гријеха; и он је присутан у сваком гријеху. Сваки гријех представља попуштање своје воље пороцима, свјесно кршење Божијег закона, дрскост против Бога. „Онај који је предмет поноса очајнички треба Бога, јер га се ниједан човјек не може сачувати“ (Љествица).
Одакле долази овај порок? Како почиње? Чиме се храни? Кроз које фазе пролази у свом развоју? По чему га можемо препознати?
Ово посљедње је нарочито важно јер поносна особа обично не види свој гријех. Мудри старац једном је савјетовао једног од својих монаха да избјегава понос. Монах, заслијепљен својом памећу, му одговори: „Опрости ми оче, али у мени апсолутно не постоји понос.“ Мудри старац му рече: „Нема бољег доказа твог поноса, дијете моје, од таквог одговора!“
У сваком случају, ако је неком тешко да тражи опроштај од других, ако се лако увриједи и ако је неповјерљив, ако је злобан и ако осуђује друге, све су то, несумњиво, знаци поноса.
У „Бесједи против пагана“ св. Атанасија Великог записано је сљедеће: “Људи су пали у самољубље, радије размишљајући о себи него о божанском.“ Ова кратка дефиниција открива суштину поноса. Човјек, ком је до тада центар и предмет његове жеље био Бог, окренуо се од Њега; он је пао у самољубље; он је почео да више воли себе него Бога; он се одлучио да радије размишља о себи него о божанском. Ово окретање према размишљању о самом себи и својим жељама постало је дио наше природе, и често се може видјети као снажан инстинкт за самоодржањем, како у нашем свјетовном тако и у нашем духовном животу.
Баш као што раст канцера често почиње безазленом модрицом или сталном иритацијом одређеног мјеста, тако и духовна болест поноса често почиње изненадним шоком (на примјер због неке несреће) или сталним порукама нечијег ега усљед успјеха, добре среће или сталним истицањем нечијег талента, итд.
Често се ради о такозваном „темпераментном“ појединцу, који је страствен, талентован и који неодољиво привлачи. Таква особа је као вулкан при ерупцији, са својим непрекидним активностима које га одвајају од Бога и људи да му се приближе. Он је пун себе, потпуно се прожимајући у себи, трујући се сам са собом. Он не види и не осјећа ништа осим свог ватреног талента из којег црпи велики ужитак и задовољство. Тешко било ко може учинити ишта са таквим људима, све док не буду исцрпљени и док им се вулкан не почне гасити. То је опасност свих талентованих и надарених људи. Таленат треба бити избалансиран дубоком духовношћу.
Иначе, у обрнутом случају, у ситуацијама велике туге добија се исти резултат: особа постаје потпуно прожета властитом несрећом; у њеним очима околни свијет постаје празан и мрачан; она не може мислити или говорити ништа друго што није предмет њене туге; она се дави и напослијетку се грчевито држи за то као јединим разлогом за живот што јој је преостао.
Често ово окретање према себи се развија код људи који су тихи, покорни и повучени, чији лични живот је потискиван још од дјетињства. Ова потиснута субјективност се компензује изазивањем склоности према егоцентризму у најразличитијим испољавањима: брзина којом се увриједе, неповјерљивост, кокетирање, тражење пажње, па чак и облицима директне психозе као што су манија гоњења, мегаломанија, итд. Дакле, опсједнутост собом води човека далеко од свијета и од Бога; он постаје одсјечен, да тако кажемо, од свијета, вртећи се у празном простору.
Покушајмо навести основне фазе развоја поноса, од ситних самозадовољстава до есктремног духовног мрака и потпуне деструкције.
У почетку то изгледа као честа усмјереност пажње према себи, што је скоро нормално, праћено добрим рапсоложењем које се граничи са лакомисленошћу. Особа је задовољна собом, пуно се смије, звиждуће, пјевуши и пуцкета прстима. Воли да буде оригинална, да забавља друге духовитошћу и необичностима, показује необичан укус и избирљивост у храни. Радо даје савјете и пријатељски се мијеша у послове других; несвјесно испољава изузетно интересовање за себе сљедећим фразама (прекидајући разговор): „не, пусти ме да ти кажем,“ или „ ма не, ја знам бољу причу,“ или „имам навику да...,“ или „ја обично имам правило...“.
У исто вријеме такав човјек у великој мјери зависи од одобравања других зависно од чега ће или процвјетати, или увенути и постати огорчен. Међутим, генерално у овој фази расположење остаје прилично добро. Овај облик егоцентризма је обично одлика младости, мада се понекад може видјети и код одраслих.
Таква особа је срећна ако у овој фази наиђе на озбиљне бриге, нарочито за друге (брак, породица), посао или неки пројекат. Или уколико уђе у духовни живот и, привучена љепотом духовног напора, спозна своје духовно сиромаштво и пожели стећи благодат. Ако се то не појави, болест даље напредује.
У њему се јавља искрено вјеровање у властиту супериорност. Често се то изражава кроз незадржљиву рјечитост. Шта је рјечитост ако не, у једну руку, недостатак скромности и, у другу руку, радости у самом себи? Егоистична природа рјечитости није умањена примјерима разговора о озбиљним темама; поносна особа може лако да држи проповиједи о понизности и тишини, величајући пост и расправљајући о предностима добрих дјела наспрам молитве.
Самопоуздање се брзо претвара у страст за уређивање других; оваква особа намеће своју вољу другима (али је нетолерантна да потчини своју властиту вољу); усмјерава пажњу, вријеме и напоре других и постаје дрска и одвратна. Само су послови те особе важни, док су послови других од мале вриједности. Она покушава да уради све и мијеша се у све.
У овој фази се расположење поносне особе почиње кварити. У својој агресивности поносан човјек се природно суочава са противљењем и одбијањем, постаје иритантан, тврдоглав и зловољан; он постаје сигуран да га нико не разумије, чак ни његов духовни отац, и његови сукоби са цијелим свијетом се повећавају доводећи га да начини коначан избор: „Ја“ против других (али још увијек не против Бога).
Душа постаје мрачна и хладна; она постаје боравиште ароганције, презира, љутње и мржње. Ум постаје помрачен; разликовање између добра и зла се смућује мијењајући га разликом између „моје“ и „није моје“. Он бјежи од свих послушности постајући нетолерантан према свим сегментима друштва; његова сврха је да преноси своја властита гледишта, да покори и обрука друге; он бијесно тражи славу, чак и озлоглашеност, светећи се свијету за недостатак признања. Ако се ради о монаху, он напушта свој манастир који му постаје неподношљив, тражећи свој властити пут. Повремено је ова сила самопотврђивања повезана са стицањем материјалног; усмерена према каријери или друштвеној и политичкој активности. Понекад, ако постоји таленат, он је усмјерен према креативности; у том случају кроз напоран рад, поносна особа чак може постићи и неку мјеру успјеха. На овом истом темељу настали су раскол и јереси.
Коначно, у посљедњој фази се поносан човјек одваја од Бога. Ако је претходно он згријешио из несташлука и побуне, он сада себи све дозвољава: гријех га више не мучи већ му постаје навика. Ако осјећа олакшање у овој фази за било шта, онда је то његов пријатан однос са демонима и његов лак приступ тамним путевима. Стање његове душе је суморно, безнадежно и потпуно усамљено. Међутим, у исто вријеме постоји искрено убјеђење у исправност његовог пута и осјећање потпуне сигурности упркос чињеници да је на црним крилима пожурио у пропаст. Уистину, такво стање ума се не разликује много од лудила.
У овој фази поносна особа живи у стању потпуне изолације. Погледајте како она говори и како се свађа: она или не чује ништа шта му други говоре, или чује само оно што се подудара са њеним властитим ставовима. Ако се неко успротиви њеном мишљењу она постаје бијесна као да је изузетно увријеђена, и све жестоко побија. У онима који је окружују она види само оне квалитете које им је она сам приписала, тако да чак и у својим похвалама остаје поносна, егоцентрична и неприступачна за објективност.
Карактеристично, најчешћи облици психолошке болести – мегаломанија и манија гоњења – потичу директно из „повећане самосвијести“ и потпуно су незамисливи код особа које су скромне, једноставне и самопожртвоване. Чак и психијатри вјерују да је параноја заснована на основу претјеране свијести о самом себи, непријатељском ставу према другима, губитку нормалне способности за прилагођавање и неразумним вјеровањима. Класична параноична особа никад себе не критикује: у њеним властитим очима она је увијек у праву, изузетно је незадовољна људима око себе и условима свог живота.
Ево савршене илустрације дубине одлучности св. Јована Љествичника: „Понос је крајње сиромаштво душе.“ Поносан човјек доживљава пораз на свим фронтовима. На психолошком: тугу, бол и туробност; на моралном: самоћу, недостатак љубави и бијес; психо-патолошком: болести нервозе и лудила. Са теолошког становишта: смрт душе претходи физичкој смрти; искуство пакла још у овом животу.
Да закључимо. Природно је поставити ово питање: Како се можемо борити против ове болести, против уништења које пријети онима који слиједе тај пут? Одговор извире из суштине овог питања. Најприје, понизност, затим послушност према онима које волимо, старијима, законима у свијету, према објективној истини и свему оном што је добро у нама и око нас; послушност према Божијим законима и коначно послушност према Цркви, њеним правилима, заповијестима и светињама. Постизање овог значи стајати на почетку хришћанског пута: „Ако хоће ко за мном ићи, нека се одрекне себе...“ (Мт. 16:24).
Поносан човјек се мора одрећи себе и наставити са одрицањем себе сваки дан. Сваког дана он мора преузети на себе свој крст: крст подношења увреда, стављати себе на посљедње мјесто, подносити тугу и болест, тихо прихватати неправду, и нудити потпуну и безусловну послушност – тренутну, добровољну, радосну, неустрашиву и сталну послушност. Онда ће пут који води у царство мира и најдубље мудрости, који уништава све страсти, постати отворен.
Отац Александар Елчанинов