Камо пусте среће када бисмо били добри макар ради своје користи. Ако бисмо се придржавали  овога правила, иако увиђамо да овде има пуно себичнога, међу људима не би било свађа ни раздора. Јер, коме то користи до црном ђаволу. И не би на свету било ратова ни помора. Свакоме је корисније и паметније да у миру зарађује и једе хлеб насушни, него да се пребија и ломата убијајући и стрепећи да ће да буде убијен. У миру свима би нам било боље и лепше. Али, шта ћемо када у људској природи увиђамо злу коб да човек пакости човеку у интересу обостране пропасти. У туђој штети многи, нажалост, виде своју корист.

Христос наш и Господ иде даље од практичне наше вајде или штете, и од нас, хришћана, тражи више. Захтева, наиме, да волимо људе – и то све, без разлике – и да их волимо не наше користи ради. Јер, хришћанска љубав „не тражи своје“. (1. Кор. 13, 5) Каже Христос: „И ако љубите оне који вас љубе, каква вам је хвала? Јер и грешници љубе оне који њих љубе. И ако чините добро онима који вама чине добро, каква вам је хвала? Јер и грешници чине тако“. (Лк. 6, 32-33) „Него љубите непријатеље своје, и чините добро, и дајте у зајам не надајући се ничему; и биће вам велика плата, и бићете синови Свевишњега, јер је он благ и незахвалнима и злима“. (Лк. 6, 35) Господ нам указује на Оца свога и Оца нашег небеског као на узор. „Будите, дакле, милостиви као и Отац наш што је милостив“. (Лк. 6, 36) Милости над Божијом милошћу нема. Он даје да Сунце греје и добрима и злима, пушта кишу и једнима и другима. (Мт. 5, 45)

Добро треба чинити да би се угодило не себи или другима но пре свих, Богу. Не да те људи виде и хвале. Деси ли се то, примио си плату своју, од Бога нема шта да очекујеш.

Треба да истражујемо шта је угодно Господу и да се владамо достојно Господа. „А доброчинство и заједништво не заборављајте – опомиње нас апостол Павле, у Посланици Јеврејима – јер се таквим жртвама угађа Богу“. (Јевр. 13, 16) Добро можемо чинити када смо у сагласности са светом вољом Божијом. Знамо за много случајева када људи веће зло учине но добро, руководећи се себичним људским разлозима и интересима, а све то потурају под добро или чак мисле да добро чине. Свети апостол Павле пише Корићанима: „Бог је кадар да вас обогати сваком благодаћу, да у свему свагда имајући довољно свега, изобилујете у сваком добром дјелу“. (2. Кор. 9, 8)

Добро не треба да чинимо очекујући да сад и овде будемо за то од Бога награђени. „Бог не плаћа сваког дана“, каже наш народ. Не кажњава ни зле одмах, јер и за њих има божанско стрпљење. Ако бисмо још овде, на Земљи, били одмах награђени шта би, онда, остало за Небо. „Бог није неправедан па да заборави дјело ваше и труд љубави коју показасте за Име његово, послуживши и служећи светима“, (Јевр. 6, 10) обећава нам апостол Павле у Посланици Јеврејима.

Ми, хришћани, позвани смо да делима, пре свега, показујемо и доказујемо наше хришћанско определење. Да наша плодотворна делатност најбоље сведочи о нама. Свети апостол Павле пише Филипљанима: „Да будете беспрекорни и честити, дјеца Божија непорочна усред рода неваљалога и покваренога, у којему сијате као свјетила у васиони“. (Флп. 2, 15)

Да се не деси и дешава да неко, кога знају и виђају по црквама, и називају га богомољцем, у свом животу све друго спроводи осим воље Божије и све око себе саблажњава. Да се не каже за неког између нас: „Види га, не избива из цркве, гради се богомољцем, а овамо љубави и вјере дјелатне нема ни за трунку једну“.

Наша дела Христос поставља као мерила према којима суди и просуђује. „Тако да се свијетли свјетлост ваша пред људима, да виде ваша добра дјела, и прославе Оца вашега који је на небесима.“ (Мт. 5, 16) У нашем свеукупном понашању, људи, који нас окружују, треба да могу да препознају Бога у нама. „Ако, дакле, једете, ако ли пијете, ако ли што друго чините, све на славу Божију чините“, (1. Кор. 10, 31) да бисмо се сви спасили.

Протојереј Василије Томић