Један од признака љубави је: не раздраживати се. Ко може замислити мајку која се љути на своје одојче? Мајци се даје осећање нарочите љубави када је њено дете беспомоћно. Но, колико има мајки које се, и када им деца одрасту, такође не раздражују на њих! У доброти, која штити људску некоћ, пројављује се, више од свега, образ Божији у човеку. Свакако, и гнев против зла, а не против човека, може бити свет, али он је сасвим другачији од егоистичке раздражености људи један на другог, која толико отежава живот, и оних на које се раздражују и оних који се гневе.
Свето Писмо саветује: Гневите се, али не грешите (Пс. 4,5). Другачије речено: људи, гневите се само на зло, а не на човека који страда од свог зла. Који љубите Господа, мрзите на зло (Пс. 96,10). Гнев на зло, нарочито на своје зло, може излечити од зла, ако овај гнев долази из љубави. Међутим, несрећа је у томе што мрачна гневљивост, раздражљивост као паучина виси у свету над народима, породицама и срцима. И, ова раздражљивост људска, понекад изазвана ситницама, трује живот.
Тачно је рекао један човек: “Чангризавост, вечно жаљење на судбину и познанике, то је још горе јер су ови недостаци трајни. Ипак је боља плаховитост, извикати се и напричати, и потом је затишје. Но, како су тешки увредљиви људи; они су злопамтила. Увредљивог човека све љути. Ако он чак и добије жељено, онда, пошто у дубини душе осећа стид, он тражи нови изговор да прасне. Најжалосније је што од наше раздражљивости и плаховитости страдају нарочито они који нас воле више од свих и више од свих чине за нас. Какве све неоправдане коментаре морају чути наши најближи од нас! И, ми ово себи дозвољавамо јер знамо да се они неће наљутити, а ако се расрде, убрзо опросте и не прекидају односе са нама јер нас воле...”
У основи плаховитости и раздражљивости леже злоба, мржња, гордост, суровост и неправичност. Мочвара се лако претвара у разбеснели океаан. Од једног зрнца шибице може изгорети град. Од једне, привидно безазлене, страсти може се распалити душа и изгорети у мукама. Каква је самоконтрола потребна људима, каква трезвеност и опрезност!
Ниједан порок, ни страст за новцем, ни жеља за задовољствима, чак ни вино, које је упропаститељ многих, тако не упропашћује добар дух породице као љутит и неуздржан човек. Он растројава јавне послове, трује живот деце и породице. У друштву, ми се, из самољубља, још и устежемо да разоткријемо своју душевну нискост јер желимо да задржимо међу људима добро мишљење о себи. Међутим, у кући, код својих, ми се распојасавамо и дајемо на вољу свом унутрашњем злу. Гневљив човек замеће свађу, и ко је напрасит, много гријеши, каже Соломон у Причама (29,22). Човек бива тако низак и ништаван да се чак налази увређен и од Самог Господа Бога, великог свог Творца!
Човек ропће на живот који му је Он дао. Зар ви никада нисте гунђали на временске прилике, зашто су оне такве какве вама не одговарају? Зар се ви никада нисте жалили на свој животни положај, на своје околности? Зар ви никада нисте роптали на пут по коме вас је промислитељно водила и води вас рука Господња?
У људској души постоји значајно средство за савладавање самољубља, напраситости и раздражљивости. То је ВЕРА У БЛИЗИНУ БОЖИЈУ. Господ је близу.
Над човеком је распрострта љубав, само је потребно видети је унутрашњим очима. Ово и јесте вера. Нама нису увек разумљиви исцељујући путеви љубави. Међутим, поверовавши у ову љубав над собом и светом, човек види духовним очима живот у светлости његовог вишег назначења. Оно што се раније чинило несхватљивим, стаје пред човекову светлу веру као нешто што је неопходно и важно. Тако зри мудрост у души и открива се вечност.
Наша слобода није само слободно исказивање свега што мислимо, и није само могућност да чинимо оно што хоћемо. Наша најдубља слобода је слобода од зла, којим мучимо и себе и друге. Пут вере нас и води ка овом стању слободе духа и добру. Вера је улажење у вишу реалност.
Архиепископ Јован (Шаховској)