„Бдите, стојте у вери, мушки се држите, снажите се“ (1. Кор. 16, 13) моли нас и бодри свети Апостол. Своју молбу апостол Павле упућује некако алармантно као да предстоји нека одлучна битка, па је подршка, храброст и постојаност потребна.

Свети апостол Павле храбри хришћане свога доба. Њима је, заиста, предстојала велика борба и страдање. И многи од њих, на стотине и стотине хиљада, беху грозном смрћу поморени. ”Бијаху мукама уморени не приставши на избављење, да би добили боље васкрсење; искусише поруге и шибања, па још окове и тамнице; камењем побијени, престругани, измучени, од мача помријеше; потуцаше се у кожусима и козјим кожама у оскудици, у невољама, у патњама. Они којих свијет не бијаше достојан, потуцаху се по пустињама и горама и по пештерама и по јамама земаљским.” (Јев. 11, 35-38)

Историја ране хришћанске цркве обилује страшним и грозоморним примерима мучења хришћана и исто тако предивним сведочењима непоколебљивости и мушког њиховог држања. Рани хришћани беху изложени сваковрсном страдању и они су у овим Апостоловим речима налазили снагу и охрабрење. Како, и у којој се мери, ове речи подршке односе на нас, хришћане овог доба?

Свето писмо не би било свето, не би било Божија реч кад не би било актуелно за увек, и за све. Тако сада, скоро после две хиљаде година, откако је Бог у уши апостолима открио што нам је за наше спасење потребно, ми налазимо себе у откривеној речи Божијој, како су се налазили и сви наши претходници, хришћани, на стотине година пре нас.

„Бдите, стојте у вјери, мушки се држите, снажите се (1. Кор. 16, 13) разумемо да су упућене нама и да нам добро дођу да нас оснаже и охрабре на постојаност. Јер и нама, хришћанима овог доба, потребна је потпора као и свим другим хришћанима претходних времена.

Нас не бацају у арене разјареним лавовима, не распињу нас и не муче на грозоморне начине. Ми смо стављени на друга, лукавија и суптилнија, искушења. Демон је усавршио своју методологију. Увидело се да је мучење било најбољи расадник вере. Из сваке капи мученичке крви никли су кринови нових хришћана, мученика. Кад су хришћани најпрогоњенији били, онда су били најјачи.

Сада, међутим, ми смо стављени на пробе, да сведочимо нашу постојаност у вери на нове начине. Ако се само мало окренемо око себе, видимо да се ту, око нас, води једна непоштедна борба, рат, за сваку људску душу. Све се ујединило, сложило у злу, и и окомило на оно мало праве вере и правих верника, што је преостало.

Нови светски поредак – богоборни покушаји грешног човека да са кугле земаљске потпуно Божију руку истисне, не бира начин и средства – а ни савезништва.

То на ширем, глобалном, плану у глобалном њиховом селу.

А на ужем плану, сваког од нас, појединачно, шта се ту збива? Отрезнимо се и видимо: све исто и још окрутније и перфидније. Све се устремило да нам веру ишчупа и погази. На све стране, свим настраностима широко раскриљена врата, порушене све бране и преграде. Свако чудо само не Божије. Све што је морбидно, патолошко, болесно, добија сав публицитет. Од свега тога абнормалног, нормалан се човек више не види нити је он коме интересантан.

По школама не уче нам децу моралу него неморалу. Кроз њихову популарну штампу, кроз брда папира и примамљивих слика, сервирају нашој деци начин живота и неки нестварни свет, којим она, на сву срећу, никада неће моћи живети. Они се, тобоже, чуде када деца ставе маске на лице, и пиштоље у руке, па пођу да робе и убијају, да би приграбили за себе оно на што су бестидно намамљена.

Примећујете ли да ћете секташе разне – а има их на хиљаде којекаквих – чути на свим православним језицима укључујући и наш, српски, како сладуњаво, фразама и извежбаним осмесима, на телевизији, маме и зову у своја јата. Однекуд, они имају пара и добију време на свим каналима. Хајде да пробамо ми, православни, па да видимо докле ћемо стићи.

И после свега, свих искушења и свих насртаја на нашу веру, шта би нам могло да буде упутније и целисходније од Апостолове молбе и охрабрења да бдијемо, у вери постојано стојимо, мушки се држимо, да бисмо трајали и истрајали, на спасење наше.

Протојереј Василије Томић