Питаху ме па се и ја упитах и потражих одговор тамо где све одговоре на своја многобројна питања тражим: у Светом писму. Зашто рат? Зато што дође време рату, кад се зло накупи, као гној под чиром, једном, мора да пукне. Једноставно, има време рату и време миру, (Проп. 3, 8), како нас учи премудри Соломон. Тачно је да је боља мудрост него оружје убојито, (Проп. 9, 18) али дође ваљда време кад се мудрост погази, кад некоме не вреди причати него се мора друкчије разуму привести. „Не боји се свака шуша Бога – вели наш народ – него батине“.
Наш народ се одавно нашао међу душманима; најбољи бисмо им били кад би се преселили из живота у прашњаве књиге историјске. Да не пружамо отпор, то би нам се десило и о нама би такође наклапали излапели учењаци, као што сада паметују о истребљеним народима Ацтека и Инка, које је пре пола миленијума дограбила немилосрдна рука ватиканска. Каже Давид за себе, а ми преносимо на целокупни народ свој: „Душа је моја међу лавовима, лежим међу онима који дишу пламеном; зуби су синова људских копља и стреле, и њихов је језик мач оштар.“ (Пс 57, 4)
Читао сам и пре овај Давидов жалопој но никад нисам могао схватити сву истинитост речи о језику, мачу оштром. Сад видимо да нас језик ватиканске машинерије коље страшније од мачева оштрих њихових искусних кољача. На другом месту исти Божји човек моли се Господу да га избави од човека злог и од насилника, „који помишљају зло у срцу и сваки дан подижу рат. Оштре језик свој као змија, јед је аспидин у устима њиховим“. (Пс. 140, 1 – 3) Нађе се, некако, одговор на злодела руку њихових; лека једу најотровније змије, који је у устима њиховим, никад да се нађе. Вични смо боју, лажи никако.
Зашто Бог не спречи рат?
„Ово питање слично је питању: зашто лекар у једном граду не спречи болест – вели Владика Николај. Ето лекар прописује предохрану од болести, а када болест завлада, лекар прописује лек. Он прописује предохрану и лек, написане рецепте лекар даје људима на употребу. Тиме је лекар учинио са своје стране све да се спречи болест. Но ако људи приме рецепт од лекара па га баце, и од своје стране ништа не учине да се болест спречи и излечи, ко је онда крив: лекар или грађани онога града. Несумњиво лекар није крив.
Није ни Бог крив за рат.
Бог је прописао опширан рецепт против рата. Тај рецепт налази се записан у Старом и Новом завету, но људи су примили тај рецепт Божји против рата, примили и одбацили. Ко је онда крив за рат? Свакако Бог није. Када људи замене Божји закон својим законом, и Божју вољу својом вољом, и Божји разум својим разумом, онда мора доћи до рата.
Бог би несумњиво могао својом силом спречити сваки рат, као, рецимо, што возач закочи мотор и кола се зауставе. Али Бог неће да поступа са људима као са мртвим и неразумним машинама. Бог неће да нагони људе силом на добар пут“ – каже владика Николај. Исто тако, прогони нас мисао како да ускладимо у себи наш хришћански позив да љубимо и непријатеље своје (Мт. 5, 44) са неминовношћу рата?
Свакако да не можемо оправдати непочинства и злочине које су и наши починили. Свако прекорачивање мере одбране голог живота, вратиће нам се у већем злу. Али да нађемо одговор на питање које нас мучи, помаже нам онај који нас је и хришћанству и учио: Свети Ћирило. Упиташе муслимани Светог Ћирила, како то хришћани могу ратовати а при томе одржати Христову заповест о мољењу Богу за непријатеље? Свети Ћирило на то одговори: „Ако су у једном закону написане две заповести и дате људима на извршење, који ће човек бити бољи извршилац закона: онај који испуни само једну заповест или онај који испуни обе? Несумњиво онај који испуни обе заповести – одговорише Сарацени.
А Свети Ћирило настави: Христос Господ наш заповедио нам је да се молимо Богу за оне који нас гоне, и да и њима чинимо добро. Али он нам је још рекао: Већу љубав нико не може имати у овоме животу него ако ли душу своју положи за пријатеље своје. (Јн. 15, 13) Стога ми подносимо увреде, које непријатељи чине нама појединачно, и молимо се Богу за њих. Али, као заједница, ми се залажемо једни за друге и полажемо животе своје, да не би како непријатељ, пленећи браћу нашу, запленио са телима и душе њихове и погубио их телом и душом“. (Православни мисионар 6, 85).
Наш је народ устао да одбрани своје голе животе пред навалом свег зла и све себичности овог света. Скројили су нам били претесне мере и није било друге него те окове раздрати и раскинути. Верујемо да је Бог с онима који своје животе бране; он је њихова брана и заштита. Нека би нас Господ заштитио и спасао. Дај Боже да ускоро осване дан када ће се расковати мачеви на раонике и копља на српове, кад неће дизати мача народ на народ, (Ис. 2, 4) него ће живети у миру и благостању.
Протојереј Василије Томић