Породица Манчић из Ниша осмислила је “преносну” мини-цркву коју ће достављати на жељене адресе. Богомоља је комплетно опремљена, а моћи ће да проради сат времена по доспећу, чим јој се прикључи струја. Власници фирме кажу да им се већ јављају потенцијални купци – од болница, хотела и ресторана, до бизнисмена који желе цркву у свом дворишту.
Достава цркве на кућну адресу, пројекат је који су осмислили Светислав Манчић и његов син Горан из Гаџиног Хана код Ниша и, по свему судећи, биће уносан бизнис у Србији.
“Преносна“ мини-богомоља направљена је од камена, са челичном конструкцијом и има све што је потребно: крст, звоник, олтар и фреске. Тешка је свега пет тона и у њу може да стане око 15 људи.
Светислав Манчић, оснивач приватне фирме која се бави израдом ентеријера и екстеријера од камена, каже за РСЕ да је на идеју дошао када је потписан споразум о богослужењу у војсци, а убрзо је схватио да црква може служити и за друге намене.

“Доступна је сваком ресторану који држи венчања, хотелима, мотелима, болницама јер је за ту цркву потребан само благослов Српске православне цркве, али нису потребне никакве грађевинске дозволе и сагласности јер је преносног типа. Виљушкарем је натоваримо на камион, превеземо је на одређену адресу и истоваримо. Она је комплет осликана по црквеним канонима, са свим фрескама, за десет минута се доведе кабл, прикључи се струја на изводу и после истовара је спремна за богослужење. Ми у цркви имамо и звоно од 17 кг које може да звони електрично, а може и вучењем на канап,” каже Светислав Манчић. Његов син Горан Манчић каже да су већ прве информације о производњи ове богомоље која ће се достављати на кућну адресу изазвале интересовање.
“Људи питају, неки траже веће, неки мање, мада је ово још увек експериментални модел да видимо шта се тражи и да испитамо тржиште. Звали су нас људи из мањих места којима није потребна велика црква и ову би ставили у центар села или негде са стране. Звао нас је и човек који има приватно гробље у Сврљигу, имали смо и случај човека који хоће да је постави поред викендице, али да буде у мањим димензијама. Разговарао сам и са овима из ресторана поред аутопута Београд – Ниш”, наводи Горан Манчић.
СПЦ одобрава
Идеја Манчића одмах је наишла на одобравање Српске православне цркве, тако да неће мањкати ни свештеника, који још једино недостају у целом пројекту. Према неким информацијама, и у нишкој епархији најављују поруџбину јер желе једну овакву цркву у дворишту Саборног храма.
“У поступку смо добијања благослова нишког владике. Обављени су сви разговори, они су погледали цркву, видели су да је по канонима, тако да ћемо врло брзо, већ до краја недеље имати и благослов”, каже Светислав Манчић.
У име оца, сина и светих некретнина
Манчићи, кажу, иду у корак са временом, па ако је данас све “за понети” зашто не би била и црква. У складу са тим, њихове богомоље могу се наручити и преко сајта. Верују да је идеја “пун погодак”. По свему судећи и јесте.
“Изгледа да се шири круг незнања и непознавања, и потребе да тражимо помоћ и тамо одакле она не може да стигне. Нема рационалног, нема политике која би била адекватна, нема културе која би нас водила. Имамо популистички талас који се сада претворио у естраду. Све је то део те приче,” оцењује социолог културе Ратко Божовић.
Професор Београдског универзитета Љубиша Рајић на прво место у овој причи ставља Српску православну цркву и државу која јој је омогућила утицај какав данас има у друштву.
“Двадесетпет година је црква у офанзиви, и то зато што има јаку подршку државе. Ми смо дубоко загазили у клерикалну државу. Овде практично више нема ниједне државне институције, преко полиције и војске, разних других министарстава, универзитета, школа, обданишта, где не висе иконе или нису присутни свештеници. Једна мала црква у дворишту је данас статусни симбол (ја имам пара да наручим целу цркву са све попом да ми дође на ноге), то представља неки лажан осећај да су ми опроштени разноразни грехови. Треће, демонстрирам да сам ја много бољи Србин од других Срба који немају покретну цркву у дворишту. И четврто, још једном демонстрирам да је Србија држава Срба, а да су сви остали који у њој живе гости,” каже Рајић, који је уверен да ће од овог бизниса свакако обе стране имати користи.
“Неко рече у ријечком Новом листу да би требало променити ‘оче наш’, е па то може и овде код нас - у име оца, сина и светих некретнина. Ови су направили покретну цркву, али ће се свештенику свакако плаћати што долази на ноге. Погодиће се већ они, како би наши рекли – људи смо, договорићемо се,” рекао је Рајић.